Potvrda balkanskih pravila

Vest koja je proteklih dana privukla pažnju javnosti je „nestanak“ izvesnog broja slika iz kolekcije zgrade Banovine u Novom Sadu, sedišta Izvršnog veća Vojvodine, koji su registrovale nove pokrajinske vlasti pri preuzimanju dužnosti od svojih prethodnika.

Zbog toga su nove pokrajinske vlasti formirale komisiju koja treba da napravi tačan spisak dela koja nedostaju, a za predsednika komisije angažovano je stručno lice – Sava Stepanov, direktor Centra za vizuelnu kulturu i direktor galerije Zlatno oko. Komisija je pri popisu umetničkih dela koja su se nalazila u zgradama Izvršnog veća Vojvodine i Skupštine Vojvodine utvrdila da od ukupno 290 umetnina u odnosu na prethodni popis nedostaje oko 40 slika.

INVENTAR: Najveći problem pri utvrđivanju koje slike nedostaju je neuredna dokumentacija, kaže za „Vreme“ gospodin Stepanov. Poslednji zvanično i stručno napravljen inventar umetnina urađen je pre desetak godina, i njega je sačinila Galerija savremene likovne umetnosti u Novom Sadu. Od tada, o kolekciji niko stručan i kvalifikovan nije vodio računa, što je još jedan od primera koji ukazuje na nebrigu bivših vlasti kada je kulturna baština u pitanju, pa je usled nemara i moglo da se desi da slike naprosto nestanu, a da se ne zna tačno ni kad su nestale, ni koje tačno slike su u pitanju. Ipak, iako je kolekcija koja se nalazi u zgradi Banovine vredna i značajna, naročito kada je slikarstvo u Vojvodini u pitanju (platna cele jedne posleratne generacije vrhunskih umetnika kojoj pripadaju Konjović, Boško Petrović, Milivoje Nikolajević…), šteta nije toliko velika kolika je mogla da bude.

Gospodin Stepanov demantuje bombastične i senzacionalističke napise da su među ukradenim platnima i dela Paje Jovanovića i Marka Čelebonovića. „Čelebonović ili Paja Jovanović nikada nisu bili u vlasništvu Izvršnog veća“, kaže Stepanov, koji je uvidom u stanje stvari došao do podatka da se među tih četrdesetak slika koje nedostaju nalaze samo dva vrednija platna. Reč je o jednom pejzažu Jovana Bijelića, čija se vrednost procenjuje na oko dvadesetak hiljada maraka, i jedan veliki akvarel Aleksandra Petrova. Ostale slike nemaju neku značajniju tržišnu vrednost.

KOLATERALNA ŠTETA: I slučaj u Novom Sadu, kao i petooktobarska zbivanja u kojima su nastradala neka značajna umetnička dela, još jednom potvrđuju balkansko pravilo da je jedna od najgorih i najtragičnijih „kolateralnih šteta“ diskontinuiteta vlasti – umetničko blago. Zbog toga se nameće pitanje – kako u fizičkom smislu zaštititi umetnost od politike.

Značajne kolekcije naših majstora ukrašavale su i ukrašavaju brojne ovdašnje zgrade u kojima stanuju predstavnici vlasti. Njima je možda tu i mesto, kao transparentan deo nacionalne kulture kojim se ukrašava enterijer nekog rezidencijalnog objekta, a možda i nije. Možda su pre galerije ili muzeji mesta na kojima bi ljubitelji slikarstva trebalo da uživaju u platnima velikih slikara, a ne da originalne slike naših majstora čine deo inventara kancelarija i čekaonica, ravnopravno sa fotografijama aktuelnih predsednika, fikusima i mesinganim pepeljarama. I da onda, pri svakoj ovdašnjoj revoluciji, koja ovde izbija svako malo, jedino što preostane ljubiteljima umetnosti jeste da nabrajaju koja su dela od kapitalne nacionalne vrednosti nestala u istorijskoj izmaglici.

TRŽIŠTE KIČERAJA: O potrebi vlasti i političara da svoje kabinete opremaju vrhunskim umetničkim delima, sociolog Trivo Inđić kaže da u tom smislu postoje dve vrste političara. Prvi su oni koji imaju nekog pojma o umetnosti, imaju potrebu za prijatnim ambijentom i žele da stave do znanja da imate posla sa ozbiljnim čovekom i ozbiljnom poltikom. Kod nas je, nažalost, češća ona druga vrsta poluobrazovanih političara koji nemaju apsolutno nikakvog pojma o umetnosti, i kojima, u svakom smislu nesigurnima u sebe, slika i nije umetničko delo već statusni simbol, predmet koji njihovu promociju dopunjava kao simbol društvenog uspona i socijalnog statusa ili „pokretnina“. U novije vreme sve prisutniji su i „japiji“, profesionalni političari kojima je stalo da održavaju kontakt sa umetničkom elitom, kao deo onoga što se zove public relations. Sa druge strane, tržište slika je skoro sasvim zamrlo usled stravičnog osiromašenja stanovništva. A oni koji su se u sprezi sa kriminalom i političkim elitama obogatili poslednjih deset godina, tzv. novokomponovani bogataši, jedini su koji imaju novac, i oni su ti koji danas umnogome diktiraju tržište. Umesto nekretnina, oni ulažu u umetnine. Zbog toga se tržište i svelo na tržište kičeraja i tzv. naive, jedine forme koju novobogataši, u skladu sa svojim estetskim horizontima, priznaju za „umetnost“.