Kanadski filozof Čarls Tejlor (1931), predavač na Makgil univerzitetu u Montrealu i autor poznatih Izvorišta sopstva, u eseju „Politika priznanja“ smelo je pristupio pokušaju filozofskog razumevanja kulturalnih razlika i zahteva za njihovim priznanjem. „Nemali broj faktora u savremenoj politici izazvan je potrebom, a ponekad i zahtevom za priznanjem… zahtev, međutim, u današnjoj politici dolazi do izražaja na mnogo načina, tamo gde se zastupaju interesi manjina ili ‘subalternih’ grupa, u nekim formama feminizma, a i u onome što se danas naziva politikom ‘multikulturalizma'“, čitamo već na samom početku njegove rasprave. Ukratko, Tejlor je zagrizao tvrd orah: kako pomiriti klasični liberalizam sa multikulturalističkim zahtevima za priznavanjem posebne kulture?
„Politika priznanja“ bila je povod za jednu široku i značajnu diskusiju o odnosu proceduralne ustavne demokratije i politike koja priznaje različitost kulturalnih identiteta. Knjiga se prvi put pojavila 1992. godine pod naslovom Multikulturalizam i „Politika priznanja“ i ubrzo bila prevedena na italijanski, francuski i nemački. Potonje izdanje dopunjeno je i opširnim komentarom Jirgena Habermasa, a za izdanje iz 1994. koje je prošle godine prevedeno na srpski pozvan je i vodeći afro-američki intelektualac K. Entoni-Apaja da dâ svoje viđenje Tejlorovog razumevanja „politike priznanja“. Tako smo na kraju dobili jednu bogatu knjigu koja nam nudi niz raznolikih argumenata u pogledu novijih potencijalno razdornih izazova grupnih prava.
U svom ogledu komunitarista Tejlor ispituje mogućnosti da u cilju afirmisanja jednakog dostajanstva individua moramo priznati kulture kojima oni pripadaju. On takođe iznosi tvrdnju, pod uticajem ruskog teoretičara književnosti Mihaila Bahtina, da su individualni identiteti društveno i dijaloški konstruisani. Nepriznavanje može biti osnova za ugnjetavanje i dominaciju, a posebno je važno razlikovati poštovanje i priznanje. Klasično izvorište liberalne teorije je Kantova postavka u kojem su suštinske osobine sopstva autonomija i dostojanstvo. Shodno tome, poštujemo različite kulture zato što poštujemo različite izbore koje čine individue. Međutim, za Tejlora poštovanje nije isto što i priznavanje kultura i njihovih pripadnika. „Priznavanje“ nije prosto oblik ljubaznosti koji dugujemo jedni drugima, nego je „vitalna ljudska potreba“, utemeljena na činjenici da je život „dijaloški“, odnosno da sebe doživljavamo kroz kontakte s drugima. Tejlorova shvatanja multikulturalizma iz „Politike priznanja“ jesu posledica njegove koncepcije sopstva i shvatanja dobra: poštovanje drugih kultura, a da se pri tom ne priznaju njihove vrednosti jeste nesaglasno sa shvatanjem da su sopstva društveno i dijaloški formirana.
Međutim, pitanje koje se neminovno postavlja glasi: kako je moguće istovremeno braniti ideju jednakog dostojanstva i tvrdnju da su sopstva društveno i dijaloški konstituisana? Zanimljivo je da se Tejlor dosta olako suočava s mogućim problemima ističući da tu naprosto postoje izvesne teškoće. U svetu u kojem, prema procenama od pre desetak godina, postoje 184 nezavisne države u kojima živi 600 živih jezičkih grupa i oko 5000 etničkih grupa, čak i ako je „stapanje“ horizonata ostvarljivo, ono nužno mora biti selektivno, što iznova otvara nelagodno pitanje rukovodećih principa prilikom odabira kultura koje će učestvovati u dijalogu. Sam Tejlor se oprezno zalaže za to da se izmene osnovne pretpostavke komunikacije, mada je svestan da to još uvek ne znači mogućnost pravične komunikacije. Stoga po njemu „priznanje“ ne može biti zakonski zahtev, već poželjan oblik ponašanja. Najkraće rečeno, posle čitanja ovog eseja možda se samo ponovo uveravamo u to da bi bila mnogo veća šteta odbaciti izazove multikulturalizma nego ih naprosto potiskivati pre nego što izbiju u akutnoj formi.
Komentari Jirgena Habermasa, Stivena Rokefelera ili K. Entonija Apaje ukazuju na svu složenost problema. Posebno je zanimljiv primer potonjeg, koji bi, kao crnac i homoseksualac, savršeno trebalo da se uklopi u Tejlorov obrazac multikulturalizma u želji za vlastitim priznanjem. Ipak, upravo je Apaja najoštriji u kritici stavova iznetih u „Politici priznanja“. Ukratko, njegov pravac izlaganja se odnosi na to da bi priznanje mnogo više vodilo ka „zamrzavanju identiteta“ što protivreči dinamizmu, pa i dijalogičnosti, za koji se Tejlor ranije zalagao. Apaja je naprosto mnogo više na strani proceduralnog liberalizma, jer „između politike priznanja i politike prisile ne postoje jasne granice“.
Čini se da Tejlorov filozofski argument o važnosti priznanja isuviše olako preskače ključno pitanje: ko i na koji način sprovodi samo priznanje? Kao što je pronicljivo istakao Teri Iglton: „Ili smo svi zarobljenici kulture, ili je možemo prevazići negujući ironijski duhovni stav. Ali, on je privilegija nekolicine odabranih.“ Čini se da je ovaj manjak adresata osnovni problem „politike priznanja“. Putevi prevazilaženja njenih ograničenja biće svakako putevi zasnivanja multikulturalizma koji će razviti stabilnije vrednosne obrasce – mada, kako se čini, ne u Tejlorovom duhu nekakve nadvrednosti, već u boljem promišljanju, utemeljenju i razvijanju onih već postojećih vrednosti proceduralizma kroz koje bi se oprezno kombinovali poštovanje i priznanje.
