Čini se da i BITEF-u, kao i mnogim svetskim pozorišnim festivalima, izbor predstava u Glavnom programu diktira prednost bogatog sveta da sam plati svoj dolazak u Beograd. Mnogi su se upitali ne samo zašto se Jan Lauers našao sa čak dve predstave na BITEF-u nego i šta on, zapravo, istražuje u sopstvenoj Nidkompani. Grupa mladog sveta, sa vremešnom divom belgijskog teatra Vivijan de Mojnk, igra, peva, glumi i premeće se u intimnom pripovedanju o afričkoj zbirci Lauersovog počivšeg oca, koja pokreće pitanje identiteta i nasleđa, tragičke krivice i moralnih nedoumica, porekla duha i konačnog čovekovog izbora. I sve bi bilo na najboljem putu da to može i da se „pročita“ u Lauersovoj predstavi Izabelina soba. Ona ostaje zbir nekoliko čarobnih pesama, jednog ili dva duhovita plesa, uzbudljive posvećenosti ansambla za koji čovek, povremeno, ne bi rekao da su svi pozorišni profesionalci. U drugoj predstavi Nidkompanija iz Brisela, Kuća jelena, scenska poezija je nešto dominantnija, možda zbog simbola belih jelena, koji asocijativno vezuju gledaoca za misteriju Snežne kraljice. No, socijalni aspekt, Lauersovo scensko dokazivanje da se samo kolektiv, čvrsto povezan emocijama i interesima uspešno bori sa zlim duhom Istorije (oličene u činjenici da je brat akterke predstave poginuo, kao fotoreporter, na Kosovu), čaura je u kojoj, opet, dominiraju proizvoljnost i mistifikacija.
Na stopedesetogodišnjicu od rođenja Antona Pavloviča Čehova, 44. BITEF je pozvao Dojčes teatar iz Berlina da, u režiji preminulog Jirgena Goša (čijeg smo golišavog Magbeta gledali pre nekoliko godina na ovom festivalu), odigra Čehovljevog Ujka Vanju. Kao što se i očekuje, s pravom, nemački glumci su dezorijentisane i u sebi sukobljene likove ruskog građanskog teatra pretprošlog veka igrali briljantno i bez mane. A što se samog čitanja Ujka Vanje tiče, indikativno je da je Jirgen Goš, uprkos tome što je angažovao sjajnog glumca svog teatra za ulogu nesrećnog Ujka Vanje, Ulriha Matesa, pozvao gosta iz Minhena, izvrsnog Jenca Harcera, da odigra Astrova, seoskog lekara koji bi da zavede mladu profesorovu ženu i da je privede u svoju šumsku kućicu. I tako je, u Gošovoj verziji, a u zatvorenoj kutiji stalnog scenografa Johanesa Šuca, glavni lik Ujka Vanje postao doktor Astrov, moćan glumac i harizmatičan umetnik, koji vlada scenom minimalnim, a ubitačnim sredstvima dobre glume. Svaki gest, svaki ton Jenca Harcera su tačni i istiniti. Njegov Astrov je odraz izgubljenog dara i straćenog talenta za život, ali iskonski vezanog za prirodu i neuništive životne energije u okruženju apatije, dosade, laži i uzaludnosti. A žene, Konstance Beker kao lepotica Jelena Andrejevna i Majke Drost kao mlada i nelepa Sofija Aleksandrovna, prava su protivteža dvojici muškaraca, i čine kvartet tuge, nečinjenja i nesreće.
U prvoj sedmici 44. BITEF-a odigrana je i mađarska predstava Frankenštajn projekt, u režiji Kornela Mundruca, za samo pedesetak gledalaca, pa je većina zainteresovanih nije videla, a zatim i plesni teatar „Tužni tropi“, po Leviju Strosu, italijanskog reditelja Virđilija Sijenija, sa nekoliko nezaboravnih scenskih prizora, dobrim igračicama, ali za većinu BITEF-ovaca potpuno nečitljiva.
Građansko pozorište, daleko od (pozorišne) revolucije.
