U petak 13. decembra, u Galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu, otvaranjem izložbe karikatura biće promovisana knjiga Dušana Petričića Dijagnoza, u kojoj su karikature koje je Petričić objavljivao u nedeljnoj „Politici“ prethodnih pet godina. Eksponati izložbe će biti i Petričićeve ilustracije za nedavno objavljenu knjigu za decu Vidovite priče Ljubivoja Ršumovića. Obe je objavila Laguna.
Ove dve knjige predstavljaju dva osnovna pola Petričićeve karijere – karikaturu i ilustraciju knjiga za decu, a pomenuta izložba može se shvatiti i kao zvanična objava povratka Dušana Petričića iz Kanade, u kojoj je živeo poslednjih dvadeset godina.
„VREME„: Da li vaš povratak u Beograd znači prekid saradnje sa kanadskim novinama, magazinima i izdavačima?
DUŠAN PETRIČIĆ: Nastavio sam da sarađujem sa Kanadom pre svega preko ilustracija za knjige. To je posao koji me trenutno maksimalno ispunjava. Pravo da vam kažem, malo su me zamorile dnevne kanadske teme. Odande sam mogao da radim karikaturu za naše novine, ali iz Beograda je teže pokrivati kanadske lokalne političke teme.
Da li zato što ne poznajete dovoljno dobro kanadsku političku i društvenu scenu, a našu poznajete pa možete da je komentarišete gde god da živite?
Znam ja i tamošnju scenu. Ali nezavisno od toga, kanadski, kao i američki štampani mediji doživljavaju ozbiljnu krizu koja traje već nekoliko godina – veliki „Toronto star“, za koji sam radio 20 godina, smanjio je redakciju sa 1500 na 500 ljudi. Pošto nisu smislili bolji način da opstanu, smanjuju format novina i otpuštaju ljude. Nikom nije stalo da pravi dobre novine. To se svuda u svetu događa, teme su uglavnom nesreće, katastrofe, ko je koga i zašto ubio. Ukratko, novine sve više izveštavaju, a sve manje komentarišu.
Znači, isto kao i ovde. Da li je Dijagnoza o tome? Šta je po vama naša dijagnoza?
Odredio sam je u knjizi.
Dijagnoza je vaša druga knjiga za poslednjih godinu dana…
Četvrta! Dve su objavljene ovde, a dve u Kanadi. Obe su za decu. Prva se pojavila jesenas, mala knjiga o čiki sa šeširom – dobila je nagradu za slikovnicu za decu, a druga je nedavno objavljena. Smatram da je to jedna od tri najbolje knjige za decu koje sam ilustrovao. Kanađanka Keti Stinson je napisala knjigu na osnovu stvarnog događaja: jednog dana je mladi violinista, velika zvezda Amerike Džošua Bel, odlučio da napravi štos: obično se obukao, uzeo je svoju Stradivarius violinu od 12 miliona dolara, otišao u stanicu metroa u Vašingtonu i krenuo da svira, između ostalog i Ave Maria. Za 45 minuta skupio je nekih 30 dolara, a karte za njegove koncerte nisu ispod 150 dolara! Posle podne, na radiju je objavio da je uradio to što je uradio. Šta je pokazao? Da ako ljudima ne kažeš – ovo je Džošua Bel, ljudi neće obratiti pažnju na kvalitet. Kanadska autorica napisala je priču kako mama ujutro krene na posao, uzme dete za ruku da ga odvede u školu, ulazi u podzemnu železnicu, tamo svira neko, niko ne obraća pažnju pa ni mama, ali dete prepozna nešto lepo, i vuče mamu, ona ne haje. Ostavi ga u školi, on ceo dan misli na to. Uveče ga mama vodi istim putem, ali u podzemnoj železnici nema muzike, kod kuće, dok mama sprema večeru, na radiju se čuje vest o velikom muzičaru koga niko nije prepoznao dok je svirao, klinac kaže: mama, mama, evo ono što sam ti rekao. Mama posluša šta pričaju na radiju, i shvati da je dete shvatilo ono što je ona, sluđena svojim dnevnim jurnjavama, obavezama i neurozama propustila. To je prvi deo knjige. U drugom se nastavlja priča o Džošui Belu. Izdavač knjige se potrudio da Džošua dobije tekst knjige, oduševio se, i za knjigu napisao tekst o muzici, o lepoti. E, sad: tekst knjige je komplikovan za ilustrovanje zato što nisam hteo da crtam note i slične prepoznatljive grafičke simbole. Ilustrovao sam je pokušavajući da muziku transponujem u vizuelni medij, pokušao sam da crtam kao da ja sviram violinu, pa postoje neki pokreti, neke deformacije na ljudima i predmetima koji bi trebalo da dočaraju zvuk violine… Knjiga je sjajno primljena i kod malih i velikih čitalaca i kritike.
Zašto ste se vratili u Beograd?
Odavno pričam da je pitanje odlazaka u emigraciju i povratka krajnje intimno pitanje, nema tu pravila. Nisam ja ni odlazio sa idejom da ću ostati zauvek. Kad odeš mlad, onda ima šanse da ćeš ostati. Kad odeš u mojim godinama, očigledno je da odlaziš zbog nekog jakog razloga. Stekli se uslovi, u meni su se stekli, da se posle 20 godina vratim, i vratio sam se. Deca su mi ovde ili blizu, u Evropi, unuci su ovde, a i 20 godina u tuđem svetu, sa tuđom kulturom, previše je za godine koje ja imam. I treće, što smatram prirodnim i logičnim, hoću da svoju poslednju, najkraću fazu života završim tamo gde sam je počeo. To je prirodna odluka koja nema nikakve veze ni sa ekonomijom, ni sa politikom.
A kad ste 1993. godine odlazili iz zemlje?
Jasno je zašto sam otišao: zato što su bila burna, opasna vremena, a imam veliku porodicu, pa sam hteo da probam da napravim nešto što se zove sigurna kuća. Da ako zatreba, pomognem porodici i prijateljima da imaju mesto gde da se sklone. Vrlo jednostavno! Te ekonomske ili profesionalne razloge, priču da ovde nema uslova da se živi i napreduje pa zato idem u beli svet, ja nisam imao. I pre toga sam putovao po belom svetu, ali ovde mi je bilo sasvim dobro. Jednostavno, dogodila su se opasna vremena – zato sam otišao.
Kažu da je najteže prilagoditi se drugoj sredini i postići da te sredina prihvati.
Da, ali to sve saznaš tek posle 20 godina. Kad je reč o umetnicima, podrazumevaš da su ti privatni problemi pretočeni u kreativne procese, a nije lako. Ima tu još nešto: Kanada je verovatno jedna od poslednjih sredina na svetu za umetnike. Tamo je umetnost prilično nebitna kategorija.
Ali tamo ima naših, David Albahari je i u Kanadi poznati pisac…
Da, ali pitajte i njega koja je cena svega toga. Koliko znam, i on se vratio. Moj posao nema toliko veze sa jezikom, i činjenica je da je u novoj sredini lakše baratati vizuelnim elementima. Ali za posao kojim se ja bavim, karikaturom i ilustracijom za decu, pitanje kreacije podrazumeva jedno mnogo ozbiljnije i dublje razumevanje sredine u kojoj živite. Govoreći o deci, s jedne strane je olakšano jer deca su do pet-šest godina naprosto deca, sva su ista i ti barataš istim elementima, simbolima i porukama koji su za svu decu jednaki. Ali u novoj sredini moraš da se upoznaš sa principima obrazovanja, funkcionisanja društva, sa njihovim zahtevima i prioritetima. To sam morao da naučim, i da prihvatim. Ja se bavim poslom koji nije čista umetnost – okačiš se na zid pa prepuštaš publici da te razume ili ne razume. Knjige za decu su drugačija kategorija. Rad na njima podrazumeva mnogo tananiji i odgovorniji pristup. Obrazovanje, vaspitanje, istorijske i kulturne tradicije, etnička i rasna raznolikost, sve ti to determiniše kreativni postupak. U karikaturi takođe. Tačno je da su političari svuda isti, uvek je to bio posao u kome čast i poštenje nemaju šta da traže. U svim državama i sistemima postoji borba za vlast, bojim se da ne može da bude drugačije. One druge, društveno-političke elemente, specifične samo za Kanadu, vremenom prepoznaš i naučiš. Leve i desne partije, partije centra, istorijsko nasleđe zločina nad Indijancima, odnos prema britanskoj imperiji i kraljici, stalne trzavice sa frankofonskim Kvebekom.
Pa ipak, osnovni element karikature – kritika i podsmeh, svuda su isti, to ne mora da se uči.
Ja sam tamo došao iz jednog drugačijeg sistema, ne samo političkog, već i iz drugačijeg kulturnog nasleđa. U karikaturi kakva se radi na istoku Evrope ima malo više filozofije, razmišljanja, malo više čitanja između redova. A Kanađani i ljudi na zapadu, generalno, neuporedivo su direktniji: napravi mi da bude odmah prepoznatljivo, po mogućnosti smešno, da ja to odmah razumem. I da sam hteo, verovatno mi takav pristup ne bi išao od ruke, te je tako moja karikatura u dobroj meri ostala onakva kakva je bila i ovde.
Da li ste tamo imali svoje čitaoce?
Moja karikatura je tamo imala sasvim specifičnu publiku. Da budem precizan, ja verujem da i tamo i ovde radim za jedan manji, rafiniraniji procenat čitalačke publike, sa tim sam se pomirio, i to mi uopšte ne smeta.
Da li ste u Kanadi, ili pre odlaska, ovde u Beogradu, morali da sledite politiku novina? Koliko je karikatura nezavisna?
Moram da priznam da mi nikada, ni tamo ni ovde, niko nije rekao: ‘ajde ti sad uradi ovo ili ono. Nisam imao tu vrstu problema, niti bih pristao na to. Ni u socijalističkim vremenima, ni u današnjim. Jedan jedini put je urednik „Toronto stara“ svima u redakciji poslao dopis, bilo je to pred federalne izbore, (budući da „Star“ tradicionalno podržava liberale) da do izbora usmerimo svu energiju protiv konzervativne partije. Eto, ništa naročito. Karikatura se objavljuje na editorijal strani na kojoj je uvodni članak i stav novina prema svim pitanjima u državi, pa je za očekivati da i karikatura poštuje stav novina. Jednostavno, na toj strani ne možeš da objaviš karikaturu koja nije u skladu sa stavom novina. To bi i ovde trebalo da bude jasno, ali ni u socijalizmu ni sada nije baš uvek tako. Nekada davno, u bivšem životu, dok sam radio u „Večernjim novostima“, moja je karikatura često bivala suprotna onome što se na istoj strani pojavljivalo kao zvanični stav novina. Zbog nekog razloga, možda je to bila indolencija, urednička površnost, nepažnja ili nerazumevanje poruke karikature, tek, ništa se nije događalo, niko me nije prozivao, i to je tako trajalo godinama. Što je meni i te kako odgovaralo. U najvećem broju novina u Kanadi i SAD postoji opinion strana: levo je urednička strana koja prezentira stav novina, a desno je strana za drugačija mišljenja. U vreme bombardovanja Srbije, budući da je Kanada kao članica NATO pakta učestvovala u bombardovanju, naravno da na editorijal strani nije mogla da se objavi karikatura koja će kritikovati taj za njih opravdan i human gest, a za mene divljački čin. Razgovarao sam sa urednicom, i moja karikatura je prebačena na opinion stranu te sam ja tada objavio desetak karikatura sa vrlo jasnim stavom prema njihovom „humanom“, „civilizacijskom“ bombardovanju. To bi jedne ozbiljne novine morale da imaju, da dozvole prostor za suprotno mišljenje. Vrlo sam poštovao gest te urednice.
Karikatura se ne uči?
Ne. Ili imaš nerv za to, ili nemaš. Ako ga imaš, činjenica je da mnogo toga možeš da se naučiš i unaprediš kroz rad i godine iskustva.
Kad ste počinjali, da li je okolina, da li su porodica i prijatelji smatrali da ste se opredelili za čudnu profesiju?
Nisam imao mnogo problema sa roditeljima, mada je tačno da je karikatura smatrana nesigurnom, otkačenom profesijom. Ali ja sam diplomirao Akademiju primenjenih umetnosti, opremu knjige, ilustraciju, grafički dizajn, bavio sam se i animacijom, pa se u paketu sa svim tim i karikatura nekako provukla kao malo ozbiljnija kategorija.
Čini se da kod nas nema mnogo karikaturista, ili je to utisak zato što svi znamo imena njih nekoliko, pa mislimo da osim njih nema drugih?
Mislim da u Srbiji ima mnogo karikaturista. Možda i više nego što je realno. Kao što, uostalom, ima i mnogo više novina i magazina nego što bi ova sredina realno trebalo da ima. Naprosto, niti ima potražnje, niti ima dovoljno kvalifikovanog kadra za tu profesiju. Imamo nekoliko odličnih karikaturista i masu prosečnih. Ponekad iz tog proseka iskoči i bljesne sjajna karikatura, ali to, naravno nije dovoljno da bi neko dobio status karikaturiste profesionalca. Ono što čini dobrog karikaturistu je dugogodišnji solidan ili iznadprosečan kvalitet. A takvih primera je jako malo. Nekada je postojao „Jež“, koji je okupio deset-petnaest karikaturista, većinom dobrih, stilski različitih i prepoznatljivih. „Jež“ se čitao. Ovo su sada drugačija vremena. Što ne znači da nema mesta za jedne humorističko-satirične novine koje bi na jednom mestu mogle da okupe najbolje kreativce iz oblasti karikature i satire. Razlozi su više nego očigledni.
Da li se slažete sa floskulom da je u Srbiji lako biti karikaturista?
Što se tiče materijala za karikaturu i satiru, Srbija je raj na zemlji. Nema plodnije sredine. Dnevna količina izazova i potencijalnih ideja je više nego izdašna.
Da li je karikatura najbolja ilustracija naše stvarnosti?
Zaista mi se ponekad učini da je nivo apsurda i gluposti u našoj realnosti teško komentarisati i prevazići uspešnijom karikaturom.
Kako znate da je karikatura dobra?
Posle godina bavljenja ovim poslom, čini mi se da imam istančan osećaj za dobru karikaturu. Ali, to je moj osećaj, osećaj profesionalca. Svako ima lični osećaj za smešno i zaista je teško, kao i generalno o ukusima, diskutovati.
Kad je karikatura završena?
Nerado pričam o procesu stvaranja karikature. Mi karikaturisti smo uglavnom ćutljiv svet i retko verbalno objašnjavamo sebe. Ja verujem da će mi kroz priču i objašnjavanje iscuriti ona kreativna energija koja se koncentriše dok izoštravam i preciziram ideju. Iz dugog ćutanja uvek izleti glasnija i oštrija poruka. Više puta se vraćam na završenu karikaturu, proveravam je li dovoljno jasno to što hoću da kažem, ima li mogućnosti za drugačija ili pogrešna tumačenja, ima li mesta za još duhovitiju interpretaciju. Ponekad proveravam kako ljudi reaguju i razumeju i to mi je često dobra indikacija. Svaka karikatura koju radiš ima neki procenat efikasnosti i uspeha. Najređe su one koje vidiš i istog trenutka kažeš: u jebote! Karikatura uvek može da se poboljša, i jedna uspešna karikatura može da ima nekoliko još uspešnijih nivoa. Mogla je da bude bolja drugačijim redosledom reči, pozicijom likova, drugačijom kompozicijom, izrazom lica. Sećam se da mi je jednom davno Duško Radović, koji je imao fantastičan osećaj za preciznost u izražavanju, literarnom, likovnom ili bilo kakvom drugom, pokazao dve karikature, dvojice autora sa istim sadržajem. Znate onu scenu kad ide kolona slonova i jedan drugom se drže surlom za rep. Na prvoj karikaturi, negde u sredini kolone jedan slon je, umesto da se zakači surlom za rep, gurnuo surlu u dupe prethodnika. Cela kolona slonova crtana je iz profila i sve je izgledalo malo banalno, da ne kažem prostački. Na drugoj karikaturi sve je bilo isto, osim sto su slonovi crtani iz određenog ugla, u perspektivi, tako da vi shvatate šta se dogodilo samo po razrogačenim očima slona prethodnika. Rafinirana realizacija sa mnogo ukusa, a ja, inače, mislim da je dobar ukus i suptilnost jedan od glavnih elemenata dobre karikature.
Kako biste najpreciznije objasnili karikaturu?
Ja volim da, možda malo neskromno, poredim karikaturu sa poezijom. Mislim da je način kreacije karikature vrlo sličan načinu kreacije pesme. Ima svoju logiku, svoj uzdignuti ritam, i unutrašnju strukturu i zahteva izuzetnu preciznost. Poezija je na neki način dizajnirana proza. Karikaturisti, kao što rekoh, malo pričaju. To što sam se ja raspričao i upustio u duga profesorska objašnjenja, samo znači da sam omatorio i da imam potrebu da svoje dugogodišnje praktično iskustvo pretočim u nekakvu korisnu i upotrebljivu teoriju.
Važan deo vaše karijere vezan je za Duška Radovića. Smatra se da ste mu vi dali vizuelni identitet zato što je javnosti njegov lik poznatiji sa vaših crteža nego sa fotografija.
Saradnja sa Duškom je nešto najlepše što mi se u karijeri dogodilo. Na kreativnom planu se od njega mnogo toga moglo naučiti. Imam još jednu priču u vezi sa Duškom. Bio sam student kad sam počeo da sarađujem sa njim, on je nešto prepoznao u meni, a ja sam preko njega otkrio i osetio neverovatnu kreativnu slobodu. Jednom smo na fakultetu dobili zadatak da uradimo knjigu. Odabrao sam letenje i ptice: voleo sam ptice, a letenje zato što mi je otac bio avijatičar. Napravio sam knjigu sa 12 crteža aviona i ptica, malu istoriju vazduhoplovstva kroz konkurenciju ptica i aviona. Kako se takmičila ptica i letelica i kako je letelica pobedila – tako je nekako bio naslov. Pokazao sam je Dušku. Sećam se: Duško gleda, gleda, ja naravno cupkam čekajući reakciju. A onda mi je rekao: „Nije ti to baš nešto, tanka ti je ova priča, banalna.“ Duško je bio direktan, što je uvek bolno, ali za poštovanje. I nadasve korisno. Da sam mogao da razumem šta mi kaže, odmah bih na nečem sledećem primenio njegov savet. Ali moj užas je bio što ja ništa nisam razumeo. I tek 10-15 godina kasnije, ne pre, na nekom projektu, u jednom trenutku sam shvatio šta mi je Duško tada rekao. Duško je bio stidljiv, povučen, zatvoren i mračan, i iz prevelikog ličnog poštenja bio je beskrajno otvoren i kritičan prema saradnicima. To je vrednost. Ljudi obično nađu fin vaspitan rečnik kako da vas pokopaju. Ili, na ovu temu ima još jedna divna priča, ovog puta o Dušku i Timotiju Bajfordu, priča koja govori i o jednom i o drugom.
Nekoliko godina pošto je „Poletarac“ prestao da izlazi, Duško pozove sve saradnike i kaže da nam Televizija Beograd predlaže da napravimo seriju. Počeli smo da skupljamo ideje, to je potrajalo nekoliko meseci, da bi Duško procenio da ne treba da se radi. Prošlo je nekoliko godina, kad javi mi se Timoti Bajford. Kaže, rešio je da napravimo televizijski Poletarac. Ja mu kažem da je Duško to već pokušao da uradi, Bajford kaže da zna i objasni mi moj deo posla u njegovom projektu. Pošalje mi scenarijo, i ja imajući na umu njegovu seriju Neven, prihvatim. Zatim Bajford dođe kod Duška. „Voleo bih da mi kažeš tvoje mišljenje“, kaže mu. Duško mi se javi: kaže da mu je Bajford doneo 13 epizoda, da ih je pogledao, i da misli da to nije bogzna šta i da sigurno nema nikakve veze sa „našim Poletarcem.“ Ja kažem: meni se Bajford javio, ja sam to pogledao, mislim da će da bude dobro, i ja sam prihvatio da radim sa njim. Posle dva dana opet se javio Bajford: „sasekao me Duško, mislim da ćemo odustati“. Posle mesec dana mi se javi opet. „Preživeo sam ja to, mislim da treba da radimo“, kaže mi. Posle godinu i nešto dolazi trenutak za početak emitovanja serije. Duško je, naravno, sedeo i odgledao prvu epizodu, istog trenutka uzeo telefon, zvao Bajforda i rekao: „Izvini, ja sam pogrešio, ovo je sjajno.“ Eto, to je bio Duško.
U ovoj navali tehnologija, novih moda i ukusa, vaš crtež u knjigama za decu uspeo je da zadrži nežnost i romantiku.
Ja odavno ne marim mnogo za strip. To je kategorija koja je uvek bila u modi, danas možda više nego ikada, ali, zbog nekog razloga, niti pratim događanja u toj oblasti, niti me to inspiriše. Tačno je da su u mojim knjigama za decu neki elementi stripa prepoznatljivi. I ja sam kao dete voleo stripove, ali ne mogu da objasnim kada i zašto je strip prestao da me zanima. Priznajem da mi se priče, sadržaj stripova, sa retkim izuzecima, uopšte ne sviđaju, sve mi to liči na neku falš filozofiju. Sve se to prenelo i u elektronske medije, video-igrice, igrane filmove pravljene uz pomoć kompjuterske tehnologije, od kojih mi je naprosto muka.
Moj crtež se modifikovao tokom 20 godina u Kanadi, a ja sam se potrudio da kontrolišem tu modifikaciju. Nalazio sam opravdanje zašto sam i šta menjao, pa su se, recimo, umesto baburastih noseva pojavili špicasti, a sklonio sam i brkove – ljudi ih tamo ne nose. Tamo je kvalitet crteža izuzetno važan, i svih ovih 20 godina ozbiljno sam radio na usavršavanju crteža.
Da li se vašim unucima sviđaju vaše ilustracije knjiga za decu?
Naravno. I ponosni su na dedu, što mi jako prija.
