Podgrejana salsa

Gotovo u dan, dve godine posle svog prethodnog gostovanja u Beogradu, velikan električne gitare (Karlos, r. ‘47) Santana sa svojim istoimenim sastavom ponovo je naišao ovuda, na evropskoj turneji za koju svi kažu da promoviše njihov prošlogodišnji album Guitar Heaven: The Greatest Guitar Classics Of All Time (Arista). Karlosova citatomanija s koncerta podno Kalemegdan tvrđave („Vreme“ 967, Diet salsa:… amorfno solirajući citirao sve žive (a posebno mrtve)…) eto u međuvremenu je napunila CD obradama kakve od njega verovatno niste očekivali. Pod pretencioznim naslovom tu je najviše rokerske klasike kasnih 60-ih/ranih 70-ih (Whole Lotta Love, Riders On The Storm, Smoke On The Water, malo Rolling Stones…), s produženom hard-crtom (AC/DC, Def Leppard, Van Halen); najveći iskorak je do T.Rex, a bonusi na podizdanjima su od CCR, RHCP i ZZ Top. Prvi, ne naročito zapaženi singl je While My Guitar Gently Weeps Bitlsa, s gostovanjem slavnog čeliste Jo-Jo (Yo-Yo) Ma, a Supernatural-tradicija pevača-po-pozivu nastavlja se saradnjom s vodećim vokalima bitno mlađih bendova (Soungarden, Creed, Stone Temple Pilots, Papa Roach, Linkin Park). Opet izuzetak, jedini Karlosov generacijski/ideološki ispisnik Džo Koker peva divnu Hendriksovu Little Wing.

Slično prethodnom gostovanju, skupilo se i do 10.000 posetilaca (s ulaznicama 3500-4900 din.), ali u Beogradskoj areni nisu ih zagrevale iskopane domaće grupice, nego još držeći rege-velikan Džimi Klif (Jimmy Cliff, r. ‘48). Zapravo, Klif je od prvih jamajčanskih pop-zvezda iz doba pre Marlija/Hrista kad rege i ska još nisu jasno razdvojeni: sa 14 je već imao hit-singliće na svom ostrvu, sa 16 se preselio u Britaniju i proslavio s čuvenom diskografskom etiketom Trojan/Island, koja će do ‘73. objaviti niz njegovih standardnih singlova (Wonderful World, Beautiful People, Vietnam koju je B. Dilan nazvao ‘najboljom protestnom pesmom koju je ikad čuo’) i LP-ja (npr. Hard Road To Travel). Vrhunac Džimijeve karijere, istovremeno i svetska afirmacija regea stigli su ‘72. s ključnim filmom i albumom The Harder They Come (hitovi Sitting In Limbo, You Can Get It If You Really Want, i klasik Many Rivers To Cross, a Klif u ulozi mladog pevača koji umesto u uspeh ulazi u kriminal u Kingstonu, Jamajka).

Posle, zna se – Afrika, islam, razređivanje karijere, no Džimi Klif ostao je puno obrađivan autor (posebno od britanskog Novog talasa), cenjen pevač (hit-interpretacije Wild World K. Stivensa, I Can See Clearly Now Džonija Neša) i povremeno glumac. U poslednje vreme snašla su ga razna priznanja, ponovo snima i ide na turneje, pa smo ga srećom i u Beogradu dočekali u vrlo dobroj vokalnoj i scenskoj formi, s prostoproširenom pratećom grupom (duvači, udaraljke…) čija postava nije zaostajala za zvezdom večeri. Klif je, naravno, izveo solidan presek kroz svoju karijeru, završivši živahan nastup hitićem Reggae Nights iz ‘83. iako mu nikad nisu uspeli izleti u rok, soul i disko.

Prisutne je sve to na pravi način zagrejalo, a na sam dan koncerta objavljeni pola sata raniji početak svirke mnoge zatekao i pred ulazom. No, Santani je tim lakše bilo da dosta publike digne na noge, čim su krenuli standardi najranijeg/najboljeg razdoblja ovog sastava (prva tri albuma, ‘69-’71) – Black Magic Woman P. Grina/Fleetwood Mac, Oye Como Va T. Puentea, kasnije Jingo – prošarani novijim superkomercijalnim dometima (Maria Maria, Corazon Espinado, Smooth). Prateći muzičari većim delom isti kao prošli put pojačani/ukrašeni su bubnjarkom Sindi Blekmen (Cindy Blackman, r. ‘59) kojoj je džezerski CV jači od decenije saradnje s L. Kravicem, ali je njen dugi solo ipak ostao samo na nivou evo i žensko to može. Da ne bude zabune, tu dopadljivu damu je Karlos prošle godine isprosio na svom koncertu, stalna je članica njegove koncertne ekipe, pa kratki kompliment-monolog njoj upućen nije još jedan slučaj rok-staraca koji su s teških droga ‘sišli’ na viagru.

Uz sasvim prosečan, crno/beli dvojac pevača – Endi (Andy) Vargas i Toni Lindzi (Tony Lindsay), ušli i u rep – bend je u drugom satu „zakuvao“ do prijatnog podsećanja na originalni pod istim nazivom, kao npr. u briljantnom primeru latino-ritam-i-bluza Evil Ways, što uz instrumentale i ostaje najvredniji Santanin domet. Karlos je ovog puta srećom solirao sažetije, vrhunac bez vokala bio je Europa (extended mix Evropske integracije), a manje i pričao. Ipak, neizbežnim monologom uz zapevanje Koltrejn-motiva Love Supreme gitarista se brecnuo na katolicizam; no kao što nikad nije naročito doprineo muzici svog džez-idola Džona Koltrejna, ni reči ga nisu dovele do Ivana Jingo Ivanovića. Tu je i nivo koncerta opao, Santana zazvučao kao Smak (neću Vam, ni po novom zakonu, otkriti izvor ove pakosne primedbe), i zašao u predstavljanje Guitar Heaven: neinventivna verzija Sunshine Of Your Love Cream (u studiju je otpevao Rob Tomas, ex-Smooth/Matchbox 20), potpuno netipična za Karlosa (i) Santanu. Česte pozadinske projekcije afro-plemenskih prizora takođe su udaljavale od izvorne etno-postavke ovog velikana, ali većina oduševljenih i više od dva sata koncerta čekala je onaj bis sa sada već četiri decenije starom Samba Pa Ti. Može li odlazak u noć i bez toga?

Nije loše podsetiti, ovo je ipak najbolje od dosad tri Santanina gostovanja u Beogradu (prvo, oktobra ‘75. u tada novoj hali Pionir). Možda još nije kraj. Posle će poneko sedeti u lancu Meks-restorana čiji je Karlos suvlasnik.