Nalazi iz starijeg kamenog doba, u pećinama Mala i Velika Balanica nadomak Sićevačke klisure (vidi „Vreme“ br 1025), nedavno su ponovo privukli pažnju svetskih medija – pored stručnog rada koji je objavljen u uglednom časopisu „Journal of Human Evolution“, pojavio se i članak na Discovery veb-sajtu. Sve nas to približava novim saznanjima o zaista izvanrednom nalazu vilice hominida, pračoveka koji je prethodio neandertalcu, po prvi put otkrivenom u našoj sredini. Iako će starost nalaza tek biti tačno utvrđena daljim analizama, ovaj gotovo detektivski rad, u koji su uključeni stručnjaci iz nekoliko oblasti, u ovom trenutku dozvoljava da zaključimo da je ovaj nalaz star najmanje 113.000 godina. Sasvim je moguće da je njegova starost i višestruko veća – Katarina Bogićević sa Rudarsko-geološkog Fakulteta je analizom mikrofaune (ostataka sitnih glodara iz Balanice) zaključila da pripadaju srednjem pleistocenu, dakle periodu koji je trajao od pre 750.000 godina do pre 130.000 godina. „To znači da vilica definitivno pripada srednjem pleistocenu“, kaže arheolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dušan Mihailović, rukovodilac istraživanja, „i starija je od 113.000 godina, a koliko je tačno stara to ćemo ustanoviti tek daljom analizom.“
NAJRANIJA PRAISTORIJA: Inače, nalaz u Balanici je značajan po tome što je to jedan od retkih novopronađenih lokaliteta ranih hominida u Evropi tokom poslednjih nekoliko decenija. U Evropi je poznato više nalazišta, koja se istražuju već godinama, kao što je Atapuerka, u severnoj Španiji. U jugoistočnoj Evropi je pronađeno vrlo malo ostataka ranih praljudi, najpoznatija je lobanja iz Petralone, u Grčkoj, otkrivena početkom šezdesetih godina, starosti između 150 do 250 hiljada godina, a nalaz slične starosti u Mađarskoj zabeležen je na lokalitetu Vertešseleš, dok u Italiji postoji nalaz sa lokaliteta Ćeprano star oko 450 hiljada godina…
Nije teško zaključiti da potraga za ostacima iz tako duboke prošlosti zaista nalikuje traganju za iglom u plastu sena – u najvećem broju slučajeva, moguće je pronaći tek fragmente kostiju, celoviti skeleti su vrhunska retkost. Postoji veoma mali broj pećina gde su sačuvani sedimenti stari 300 ili 500 hiljada godina. U većini slučajeva ti slojevi su isprani, ili su uništeni na neki drugi način. Na otvorenom prostoru su ostaci možda bolje očuvani, međutim, veoma je teško ustanoviti gde bi oni mogli da se nalaze, tako da se otkrića dešavaju uglavnom slučajno, kada se prokopavaju putevi, grade objekti i tome slično. Mnogo je sigurnije istraživati pećine, koje su prave paleontološke i arheološke riznice i čuvaju ostatke iz najranije praistorije, ali veoma je malo pećina koje, kao Balanica, sadrže ovako stare slojeve. Zato u čitavoj Evropi ima veoma malo nalazišta sa ostacima hominida. To je ujedno i razlog da je svaki podatak o drevnim ljudima istinski dragocen.
VILICA IZ PALEOLITA: Dakle, šta nam govori ostatak vilice pračoveka iz Male Balanice? „Vilica je najverovatnije pripadala osobi staroj između dvadeset i trideset godina“, kaže Dušan Mihailović. „Zanimljivo je da se ne javljaju neandertalski elementi, i to je značajno zato što na svim fosilima pronađenim u Evropi, mlađim od 400 ili 500 hiljada godina, postoje elementi koji označavaju pojavu neandertalizacije, što na kraju rezultira i samom pojavom neandertalca, i sve je to ukazivalo da je reč o veoma starom nalazu. Mislim da samo na osnovu ispitivanja sačuvanih zuba ne može tačno da se utvrdi kakva je bila ishrana homo hajdelbergenzisa (tipa pračoveka koji hronološki odgovara ovoj vilici). Smatra se, inače, da su bili svaštojedi, ali zapravo nema direktnih dokaza o korišćenju biljne hrane. Zna se da su intenzivno lovili. Za neandertalce je pak poznato (na osnovu izotopskih analiza ugljenika i azota iz njihovih kostiju) da su u ishrani koristili uglavnom meso.“ Kakvi su zaključci u vezi sa pronalaskom ranih vrsta praljudi u ovom delu sveta? „To može da znači da su u Evropi, u tom momentu, osim neandertalaca, postojale i neke druge populacije praljudi“, nastavlja Mihailović. „A taj zaključak umnogome menja i sliku razvoja čoveka u Evropi i jugozapadnoj Aziji u periodu od pre 500 do 100 hiljada godina. Primitivan karakter hominida iz Balanice ne znači da su predstavnici ove vrste (Homo erectus u najširem smislu) predstavljali slepu granu u evoluciji, već pre da postoji mogućnost da se na Balkanu (kao i u slučaju Ćeprana u Italiji) javljaju najpozniji zajednički preci neandertalaca i savremenih ljudi. Kakav je značaj proučavanja ovog pitanja ne treba posebno isticati. To je uostalom i razlog što su za istraživanja zainteresovani, pa i uključeni, stručnjaci i studenti sa vodećih svetskih univerziteta i institucija koje se bave evolucijom čoveka, sa Harvarda, Kembridža, Oksforda, Bordoa, Lajpciga.“
TRAGOVI: Istraživanja u Sićevačkoj klisuri nastavljaju se i ovog leta, u saradnji započetoj prošle godine sa Univerzitetom u Vinipegu, Kanada, a uz podršku srpskog Ministarstva kulture. „Ove godine očekujemo prisustvo međunarodnog tima, gde će biti zastupljeni studenti i stručnjaci sa vodećih univerziteta iz Amerike, Engleske i Francuske. Istraživaćemo uporedo Veliku i Malu Balanicu i jednu pećinu u selu Jelašnica, gde smo takođe našli ostatke iz srednjeg i gornjeg paleolita – cilj nam je da istražimo čitav taj period i da sagledamo kakve su bile klimatske, biološke i kulturne promene na centralnom Balkanu u periodu od pre 500 do 100 hiljada godina. Kada se ovome pridodaju istraživanja Šalitrene Pećine u Zapadnoj Srbiji, čini se da smo već u dobroj meri u mogućnosti da rekonstruišemo tu ranu praistoriju na ovom području, tako da, u ovom momentu, od svih područja jugoistočne Evrope najintenzivnija istraživanja se vode upravo na teritoriji Srbije. Takođe smo utvrdili da u Srbiji i Crnoj Gori postoji više od stotinu pećina koje su mogle da predstavljaju potencijalna paleolitska staništa. Nismo u njima još uvek naišli na ostatke, ali možemo da pretpostavimo da su tu boravili ljudi u vreme starijeg kamenog doba. Počev od naredne godine, u saradnji sa Univerzitetom Arizona, započećemo istraživanja u nekima od tih pećina.“
