Панкот не е мртов!

Negde gore u zvezdama zapisano je da tokom nedelje u kojoj se održava Festival evropskog filma na Paliću mora da padne bar jedna velika, starozavetna kiša i nekoliko manjih, mada se festival održava, teoretsko-kalendarski, na vrhuncu letnjih žega (ove godine od 16. do 22. jula); u međuvremenu, između kišnih ispada, mora da bude i jezivo hladno za ovo doba godine, a pre ili posle toga mora da bude pasja vrućina. I sve to sabijeno u šest-sedam dana. Elem, ta svetla tradicija nije izneverena ni ove godine, pa smo se na Letnjoj pozornici usred velikog palićkog parka, a i šire, i kuvali i smrzavali, i kisnuli i vetrili i već sve po redu, tek toliko da znamo da se neke stvari ipak nikada ne menjaju. Na primer, opštinske vlasti Subotice nikada ne ispunjavaju svoje pradavno obećanje da će ili nekakvim krovom pokriti Letnju pozornicu ili naći neki drugi način da pošteni filmadžijski i filmofilski svet ne bude baš tako brutalno izložen ćudima severnobačke mikroklime…

Pomaka nabolje u odnosu na prošlu godinu ipak ima. Lane sam pisao o zgaženom golubljem lešu koji je tokom celog festivala uredno mrcvaren i razvlačen točkovima prolazećih automobila po asfaltu kod „eko-kampa“. Ove godine nas je, gle, na džadi ponovo dočekalo zdroćkano golublje telo, i to svega desetak metara dalje, tj. bliže, ali je uklonjeno već negde na polovini festivala. Pa ti sad nešto reci. No, uozbiljimo se: mimo ovog i sličnih gunđanja, Palić je uobičajeno prelep, a domaći ljudi, festivalski i nefestivalski, uobičajeno predivni, decentni i dobri prema manje ili više razmaženim gostima sa svih strana.

Filmova što se tiče, moram odmah skrušeno priznati da sam ih ove godine gledao manje nego inače (inače sam među najvećim štreberima), usled nezgodne kombinacije objektivnih okolnosti i subjektivnih slabosti (kojima se reče: porozna otpornost na kolateralna iskušenja), pa ću pokušati da se suzdržim od iznošenja nekih generalnih sudova o ovogodišnjem programu, mada ćete svedočiti tome da mi to do kraja ovog teksta ipak neće uspeti.

Zato, evo odmah jednog, možda najvažnijeg generalnog suda: jedna tendencija koja je i prethodnih godina bila sve prisutnija ovaj put je upravo trijumfovala. A to je fakat da je „uporedni“ iliti B-program zvan „Paralele i sudari“ (selektor Petar Mitrić) sada već ne samo ravnopravan kvalitetom i značajem sa glavnim, tzv. takmičarskim programom (koji selektuje doživotni selektor koječega na Paliću, izvesni građanin Nikitin iz Ruske federacije), nego bogme i upadljivo bolji, suvisliji i zaokruženiji od njega. Da li je to dobro i da li je to normalno? Teško je reći. Pri tome, važno je napomenuti, sve manje se radi o stvarima ukusa i senzibiliteta, tj. o tome da bi „Paralele“ naprosto bile nekako „alternativnije“ od glavnog natjecateljskog programa, koji bi bio više okrenut nekakvom mejnstrimu, pa makar i evropsko-festivalskom; ma jok, „žanrovski“ bi manje-više bilo koji od tih filmova iz jednog programa bio zamisliv i u onom drugom, osim što je, kad se podvuče crta, mnogo češća pojava da se za filmove iz Nikitinovljevog izbora zapitate: 1. šta je, dođavola, ovo? 2. zašto sam ja ovo gledao i od koga da tražim da mi vrati dva sata života? 3. šta ovo radi na Paliću? Tjah, ko zna zašto je to dobro.

RADNICI I LJUDI: O aporijama glavnog programa možda najbolje svedoče dva filma koje smo gledali već prve festivalske večeri. Almanya–dobrodošli u Nemačku debitantkinje Jasemin Samdereli, Nemice turskog porekla (ili Turkinje nemačkog državljanstva, whatever), a za koji je scenario napisala u kooperaciji sa sestrom, rasna je bioskopska bittersweet life komedija o nekoliko generacija gastarbajterske porodice koja se iz bespuća Anadolije seli u Nemačku u vreme velikog ekonomskog buma i prosperiteta ranih šezdesetih. Znate već kako je to bilo, što reče neko: Nemačka je tražila radnike, a dobila je – ljude. No, nije se samo „zemlja domaćin“ prevarila u računu. I gastarbajteri prve generacije doveli su porodice i podizali decu s namerom da tu budu samo „radnici“, a da „ljudi“ budu po običajima i standardima stare domovine… Da li je to uopšte moguće? Razume se da nije. Utoliko se sestre Samdereli hvataju u koštac sa problematikom koju je svojim nekolikim sjajnim filmovima „brendirao“ Fatih Akin. Ovaj film svakako nije veliki na onaj način na koji je to Akinov Gegen die Wand, ali se radi o izvrsnom suze-i-smeh ostvarenju kakvo se dugo pamti, filmu koji ima onu vrstu recepcijskog potencijala koji puni blagajne, a da istovremeno u njemu nema ničega vulgarno-populističkog; naprotiv, ovo je beskrajno inteligentna kritika kulturoloških i ostalih stereotipa sa svake moguće strane, i svakako jedan od vrhunaca ovogodišnjeg Palića. No, razume se da je ostao bez bilo kakvih nagrada, za to kanda nekako nije dovoljno „festivalski“… Zato je „za režiju“ nagrađen poljski filmić Soba samoubica Jana Komase, prikazan odmah nakon Almanje, što mu je možda i najveći kontekstualni peh. Bilo je naime, ne teško nego upravo nemoguće, sa svežim iskustvom gledanja filma koji se na tobože „lak“ način bavi ozbiljnim pitanjima ljudskoga života, odgledati svo to hipermoderno „tranzicijsko“, post, neo i kakvo-sve-ne prenemaganje o strrrrrašnoj zapostavljenosti tamo nekog hiperosetljivog emo tinejdžera iz otuđene buržujske porodice, kojem neko na fckn Fejsbuku izinsinuira homoseksualnost, pa se ovaj zbog toga načisto isfrustrira, zatvori se u sobu na par nedelja, neće ni sa kim da komunicira, ne ide u školu, ne znamo tačno kako u međuvremenu piški & kaki, nego samo klipsa sajber-svetovima u (nažalost, uspešnoj) potrazi za sebi sličnim adolescentskim zafrustrirancima… Dobar deo filma, gde se radnja seli u sajber-prostore, liči na trange-frange-mange animaciju, i sve je to sasvim pristojno spakovano, baš koliko i savršeno beznačajno. Nagrada za režiju? Okej, ali šta je onda uopšte režija, šta je njen smisao? Da li se uspešnost režije meri po ostvarenosti filma kao celine (kako mislimo mi naivci), ili je dovoljna izvesna mera napadno demonstriranog zanatskog umeća, bez obzira na relevantnost celokupnog rezultata?

Idemo naprej. Glavna je festivalska nagrada pripala filmu Zaustavljen na putu Andreasa Drezena, jednom od onih festivalskih zihera koji se na mučan način bave mučnim temama (smrtna bolest), te utoliko ne mogu da omaše… Bolje gledajte dr Housea, ako vam je do morbidnosti. No, zato sve pohvale idu na račun uvrnute finske žanr-idiotska-noć komedije Laponska odiseja Dome Karukoskija, koju kao da je napisao onaj briljantni Švedofinac Mikael Niemi. Italijanski Štagodbilo Đulija Manfredonije ismeva populističko-mafijašku politiku (što je nama ovde familijarno bar koliko i u Italiji), ali i sam to čini na odbojno populistički način. Švedske Majmunice Lise Aschan izgubile su se negde na putu od ideje do realizacije, pa se zaglavile u procepu između kriptolezboljubavne priče dveju devojaka u potrazi za identitetom i… ne zna se tačno čega još. Kako se nakon jednog Fucking Amal uopšte može, na istom jeziku, snimiti nešto ovako beskrvno?!

Iz glavnog programa valja još spomenuti mađarsku Decu zelenog zmaja Bencea Miklauzica, uvrnutu pričicu o usamljenosti, (ne)razumevanju i bizarnom prijateljstvu sredovečnog, sveže razvedenog domaćeg biznismena-u-pokušaju sa „malim“ kineskim imigrantom koji mora da, po nalogu svog bosa, „čuva“ od prodaje onaj isti magacin koji Mađar mora po svaku cenu da proda… Makedonski Pank nije mrtav Vladimira Blaževskog jedan je od Događaja ovogodišnjeg Palića. opora i brutalno nežna, visokoenergetska priča o grupi matorih, olinjalih pankerskih idealista (baš nimalo fensi izgleda: to dolikuje Londonu, a ne Skoplju!), nesnađenih u svetu balkansko-tranzicione otimačine i nasilja: unajmljeni da glume multikulturu na mo’š-misliti-festivalu kao delu nekakvog NVO-muljatorskog projekta (sic!), oni na kraju najebu zapravo od manje-više svih: od samih uvoznih politically correct „pokrovitelja“, pa do lokalnih siledžija i fašista, što albanskih, što makedonskih. Nema ovde zemlje za pankere… Ali ipak, i svima uinat: панкот не е мртов! O još jednom „testamentarnom“ ostvarenju Miše Radivojevića, skoro dvoipočasovnoj, odličnoj (anti)memoarskoj drami Kako su me ukrali Nemci pisaće se sigurno detaljnije kada dođe na repertoarski red u bioskopima (ako toga još ima?); Elenu Andreja Zvjaginceva i Zdravo, kako si Aleksandrua Mafteija, o kojima se dosta zborilo i sporilo, nažalost sam uspeo da propustim.

POSTSOVJETSKI KOMPLEKS: Ovogodišnje „Paralele i sudare“, ako mene pitate, presudno su obeležila dva ruska filma, u bliskoj korelaciji sa delom dvojice savremenih, subverzivnih književnih genijalaca… Meta Aleksandra Zeldoviča film je nastao po originalnom scenariju Vladimira Sorokina, te poznavaocima i uživaocima Sorokinovljevih knjiga neće biti nimalo stran… Smešten je u Rusiju bliske, a „progresivne“ budućnosti, u 2020; pripadnici korumpirane i dokone velegradske ekonomske elite odlaze, za izvesnu novčanu protivvrednost, u neku centralnoazijsku postsovjetsku nedođiju, gde bivaju podvrgnuti tajnovitom energetskom zračenju misterioznog kosmičkog porekla, a koje vam podaruje „večnu mladost“ (recimo, jedna zgodna cca dvadesetogodišnjakinja otkriva nam da su joj zapravo pedeset i dve…), čak i neku vrstu uslovne besmrtnosti… Zvuči vrlo privlačno, no može li čovek to uopšte podneti a da se ne slomi, da na koncu ne naudi sebi i(li)drugima? Izvanredno ostvarenje koje je lako moglo da potone pod „teretom“ sorokinovske mašte, ali – nije, naprotiv. Još je bolja Generacija P Viktora Ginzburga, snimljena po istoimenom kultnom romanu Viktora Peljevina. Rusija od ranih devedesetih pa naovamo, jeljcinovski haos, s jedne strane kreativan ali i zdravo težak za podnošenje i preživljavanje, mafiokratija i reklamokratija, nastanak „nove klase“ čije potrebe ne treba samo servisirati, nego ih pre svega treba stvarati… A ko će da se pobrine za to ako ne marketing-magovi, ti vračevi i žreci novog doba, uz sve pripadajuće „metafizičke“ mistifikacije kojima se Peljevin tako poslovično dobro poigrava? Moćno, cinično, duhovito, halucinantno! Obavezno za nabavljanje i konzumaciju, u bilo kojem dostupnom formatu! Treći film „postsovjetskog kompleksa“, rusko-ukrajinski U subotu Aleksandra Mindadzea više je obećavao nego što je dao: lociran u gradić Pripjat, u neposrednoj blizini černobilske nuklearke, i u vreme od prvih nekoliko sati, pa do dan-dva nakon Velike Eksplozije, film je mogao biti izvanredna, nikada viđena studija jednog totalitarnog mraka iskombinovanog sa ljudskom potrebom za preživljavanjem, i to je u svom prvom delu i bio, no posle se, ničim izazvan, degradirao u slabo motivisanu i slabo razumljivu eskapadu haj-nehaj autodestrukcije poznosovjetskih provincijskih luzera, koja nas je svakim sledećim minutom manje interesovala. Šteta.

I šta još? Recimo, Made in Poland Pžemislava Vojčežeka, po njegovom istoimenom teatarskom komadu (bajdvej, prevedenom i objavljenom u Sarajevu pre nekoliko godina, u sjajnoj antologiji nove poljske drame Mortal kombajn), priča o još jednom od onih ne-znam-šta-hoću-ali-hoću-to-odmah buntovnika sa asfalta, koji prvo na čelo napišu fuck off, a onda besomučno traže one kojima bi to saopštili i koji bi se zbog toga nasekirali… No, umesto toga, nadrkani klinac naleti na mafijašku bandu kojoj je oštetio automobil, a kojoj nije do zezanja i adolescentskih mušica. U osnovi, naravno, u ovom se pametno vođenom filmu (za tri koplja iznad nabudžene Sobe samoubica!) radi o potrazi za Autoritetom (para)očinskog tipa i za vrednosnim orijentirom u svetu koji je ostao bez Velikih Priča u koje bi se iskreno verovalo. Takođe, bugarski Zaklon Dragomira Šoleva, mala i nepretenciozna, inteligentno vođena Priča O Odrastanju, o (ne)prilagođavanju, o porodici, o pokušaju da se utekne standardima „građanskog“ življenja kroz dozlaboga infantilnu i neartikulisanu pankersku pobunu. Opet pank, i opet duboko na Balkanu? Stvarno bi „Pankot ne e mrtov“ mogao da bude moto ovogodišnjeg Palića… I tako sve do sledećeg jula, kada će nam se bogovi možda malko i smilovati. Mada je verovatnije da neće. Ali ko mari, vidimo se tamo, pa taman da i ćuskije padaju na behar, na voće!

LETNJA POZORNICA: Scena sa otvaranja festivala