Pačija škola

Među vodećim srpskim hobijima od (izgubljenog) kosovskog boja naovamo, falsifikovanje istorije i u pop-kulturi nabujalo je naročito posle raspada Jugoslavije i kolektivnog gubitka pamćenja devedesetih. U, uslovno, rok muzici noviji slučajevi su navodno po svetu uspešni ili kod nas značajni, redom Zlatko Manojlović i Srđan Marjanović, ali čak su i oni amateri u poređenju s izmišljotinama zavrtelim (u prevodu: spinovanim) oko Pekinške patke, novosadskog sastava koji je za kratkog, ne sasvim dosadnog života (1978–1981) objavio 2 albuma i 3 singla, te održao/izdržao niz zanimljivih nastupa/incidenata. Naime, još onda u davnom realnom vremenu, svi osim zagriženih obožavalaca ovog benda – pa tako i većina ovdašnjih slušalaca panka – znali su da je Pekinška patka slaba, veštačka, neubedljiva u tome što je odabrala da radi, nigde ni za prineti ljubljanskim Pankrtima i riječkom Parafu.

Tada je na pitanju izvornosti/pravovernosti Pekinška patka padala, najčešće kao ‘parodija panka’. Nije se puno moglo prigovoriti (mladom) srednjoškolskom profesoru elektrotehnike Nebojši Čonkiću Čonti (r. ‘54), intelekt smo u pank ‘pustili’ tekstovima/ideologijom Grege Tomca, ne-muzičara a tekstopisca za dipl. Peru Lovšina/Pankrte. Štaviše, Čontino ‘otkačenje’ od dotle sindikalnog mu života donekle je čak bilo i dopadljivo, dok on to nije preozbiljno shvatio. Danas je – u žestokoj konkurenciji – već Baron Minhauzen domaće scene, nove naraštaje ubeđujući da je Pekinška patka (bila) prva, pravoslavna (sic!), pržila… dok je u stvarnosti upravo on sam bio najveća ‘rupa’ u celom zamešateljstvu. Prof. Čonta ima (nije teško biti fin) veoma skroman glas, otprilike takav i sluh, nije ništa bolji ni kao kompozitor, dočim je kao tekstopisac par puta poskočio nekim iskricama; van toga, strogo namenski-programski stihovi ostajali su mu unutar pubertetsko-spomenarskog poezijanja. Njemu omiljen melodični pank – jes’, kad bi on mogao pravilno da otpeva još poneku melodiju.

PA PA, PANKERI: Nedovoljno za pravi pank, ali čak i da je istina sve što Čonkić u novom milenijumu naklapa, šta pa danas u Srbiji znači bio sam panker? Neki od najboljih postali su kvalitetni pisci bez obzira (ili uprkos?) tom opankavanju, a neki – prevarni poslanici DSS-a, npr. (ako i to nisu ‘prodali’ nedavno). Dakle, dosađivanje s ‘autentičnošću’ ovog ili onog pank(er)a jednako je smisleno kao i raspravljati da l’ Klepton (može da) svira dobar bluz, iako nije siroti, napaćeni Crnac (pardon – pripadnik Afro-američke manjine koja je dala aktuelnog Predsednika SAD). Suština je u kvalitetu autorstva i izvođenja, pa Bili Ajdol (Billy Idol) = modni pank, a Čonta i Pekinška patka = imitacija panka.

Kada je celokupna zvanična diskografija Pekinške patke obnovljena/prepakovana na dokumentaristički CD Pekinška patka (2006, Croatia Records – Multimedia Records), Čonta je – iz Kanade, gde živi od ‘94. i predaje na koledžu – počeo da dolazi u promotivne posete, a beslovesni mlađi i nostalgični stariji novinari da mu podilaze epitetima ‘legendarni bend’, ‘kultni sastav’ i sl. novinarske patke. Brzometni nastup na EXIT-u 2008. doprineo je tome ali nesložna postava (ona sa prvih par singlova i debi-albuma Plitka poezija, 1980. Jugoton, u plitkoj, radijskoj produkciji Slobodana Konjovića/Studio B) nije nastavila, štaviše isplivao je sukob oko autorstva/zabrane izvođenja između Čonte i gitariste Srete Kovačevića. Najzad konsolidujući kvartet sa mlađim tandemom (ex-Pečat) Zoran Bulatović Bale (gitara; kasnije Luna, Laboratorija, Griva…) i Marinko Vukomanović Mare (bas), Čonta ih je poveo u Beograd i Zagreb da obeleže 30 godina od Patkinog trećeg/poslednjeg singla Bila je tako lijepa. Ta obrada šansone Elle Etait Si Jolie (Alain Barriere) via stara verzija Dragana Stojnića bila je labuđi pjev Pekinške patke, dotle obeležene krutom ritam-sekcijom i starinskim aranžmanskim dosetkama zaostalim iz tezgaroških hard-sastava.

Što bi Čonta ponovio/naglašavao, ‘iskreni’ novotalasni momci ambiciozno su

povukli Pekinšku patku u jedino njihovo izdanje van Titove odjavne godine, drugi LP Strah od monotonije (‘81, Jugoton, ista produkcija). Tamna strana Novog talasa u pokušaju, tačnije imitacija znatno zahtevnijih britanskih uzora uvalila je Pekinšku patku u tragikomičnu zamku: pretenciozni koncept, Čontini nedorasli stihovi i nacepkano pevanje, pešački aranžmani, čak i jadna stilizacija za omot učinili su ovo ostvarenje jednim od najvećih promašaja svog doba. Iako se Čonta & Co. okilaviše praveći famu oko (opravdanog) Straha.., istina se otkriva činjenicom da ga se jedva dotiču na koncertima.

POVRATAK: U ovog maja monsunskom Beogradu, povratnički nastup Pekinške patke (posle 29 godina!) u nažalost retko koncertno oživljavanoj bašti Studentskog kulturnog centra/SKC bio je odlično posećen: s ulaznicama po ceni cca 10 EUR natiskalo se znatno više i od 1500 posetilaca, pretežno pankera raznih naraštaja a i u ostavci, iz Patkine postojbine Novog Sada takođe. Gužva je kulminirala i šutkama težih slučajeva tj. raskrupnjalih obožavalaca. Za razliku od danas poznatijeg profesora (koji imitira demokratiju), Čonta na ključna mesta ne postavlja svoje učenike i prijatelje, pa je i bilo nešto od naslovnog Pekinška patka prži ponovo. Jedan od najnadarenijih i najzanimljivijih gitarista domaćeg Novog talasa, Z.B. Bale (kasnije briljirao u Luni) čak je i presvirao teškometalskim brzacima i ukrasima, a jezički (doslovno) konkurisao (za) Kiss. Da je kvartetu u belom bubnjao gotovo jedini na toj Patkinoj stolici, Laslo Pihler-Laci, to bi mu valjda bila najbolja svirka u životu, no (kako je saopšteno) zbog bolesti ga je u poslednjem času zamenio tihi veteran Robert Radić (Kovačevićev Kontraritam; La Strada, Obojeni program, Love Hunters, Veliki Prezir…).

Ako to nije uvreda reći pankerima, sad svakako bolje sviraju, a ovaj povratak nije opravdan samo brojem posetilaca nego i njihovim dobrim provodom. Nadahnuti momenti Bolje da nosim kratku kosu, lična Biti ružan, pametan i mlad, i danas su kopljima iznad deklarativnih kao Poderimo rok, Ja sam panker u sakou starom, pa i eventualno znakovita Bela šljiva. Čonta je vodeći koncert i dalje usiljen, do mere da izaziva neprijatnost gotovo kao Vladimir Đurić Đura, rokada disko/folk i umetanje Titovog govora jednako nategnute. Srećom trajalo je svega 50-ak minuta + bisevi, s ponavljanjem pesama. Jedine nove numere su (gle čuda) obrade/prepevi, a Pekinška patka najavljuje ne samo još koncerata nego i novi album sa (gle originalnosti) obradama šlagera. Bruka se nastavlja gde onomad stade.