On ili neko drugi

Pedeset i drugo Sterijino pozorje bilo je i peto u kojem je selektor, ili jedan od selektora (ove su mu godine partneri bili Mirjana Markovinović i Miki Radonjić) bio Ivan Medenica. Time su njegovi dosadašnji mandati selektora i umetničkog direktora iscrpljeni, a hoće li dobiti neki novi, u ovom trenutku (nam) nije poznato. Nešto mi govori da je izvestan, ne baš zanemarljiv broj srpskih pozorišnih karijera nekako baš sada na važnoj raskrsnici: ako Medenica ode, za njih ima neke šanse… U protivnom, mrka kapa: taj, bre, što je stariji, sve je nezgodniji. I sve mušičaviji, bar naizgled. Ovo prvo je dosta neobično za kritičare; ovo potonje već i nije. Kako god bilo, na kraju nekako ispada da je samom Medenici odlazak ili ostanak manje bitan nego ljudima koji poslovično zavise od njegovog selektorskog „pravorijeka“, a sa tom stvari im baš i ne ide… Za samog Medenicu, to je dosta komforna win–win pozicija: ako ostane, odlično, ako ode – opet odlično, on je svoje uradio; ako neko ko ga nasledi poželi to da kvari i da vraća stvari u rikverc, samo će sebi (i pozorištu) naškoditi, a Medenici će nesvesno podići spomenik. Takva se lagodna pozicija, inače, ne može dobiti na dar – ona se zaslužuje.

Neka mi slobodno bude zamereno na ovom „neukusnom“ poređenju: posle pet sezona svoje „reformske“ baršunaste diktature – koja nije tek slučajno začeta u periodu „postoktobarske euforije“ – Ivan se Medenica ukazuje kao svojevrsni Zoran Đinđić srpskog teatra. Šta to znači? Pogledajte i sami: mlad ali iskusan, mocartovski drčan a tomasmanovski obrazovan, energičan a (uglavnom…) promišljen, otvoreno alergičan na glupost i prostotu, a na lenjost, filisteriju i mediokritetstvo još i više; čovek koji sve (i svašta) radi s vedrinom i komunikacijskom prijaznošću superiornog znalca, koji se pak zbog toga ne kani nikome izvinjavati, kako je ovde već običaj; sve u svemu, Medenica se pokazao kao naizgled „svileni“ teatarski il commandante posle čije gvozdene bizmarkovske uprave više ništa neće biti kao ranije. Osim, naravno, ako ga ipak „uklone“. Samo, i za to je već dockan: sa Đinđićem im je to uspelo, sa Medenicom nije. Tu je, doduše, i sam selektor u kritičnom trenutku pristao na neke kompromise, ali nije li slično za njegovog života zamerano i danas u zvezde kovanom „prvom demokratskom premijeru Srbije“? Kao i Đinđić za života i za vlasti, Medenica je više omražen nego omiljen, više ogovaran nego hvaljen, više uvažavan nego voljen; nakon (eventualnog) odlaska – koji bi mnogi bučno proslavili, a da ti ni sami ne umeju reći zašto – moglo bi se dogoditi da njegova „vladavina“ retroaktivno bude percipirana kao svetlo Periklovo doba. Ta, nismo li i to već videli? I još nešto, strašno važno: i Medenici biste, kao i Đinđiću, mogli zameriti ovo ili ono, ali vas prođe volja za tim kad vidite koji se i kakvi se okupljaju protiv njega: možda ništa ne govori izravno tako dobro o njima dvojici kao mentalno-kulturološko-svetonazorna „struktura“ njihovih najljućih neprijatelja. Ljudi koji su se tome zamerili naprosto ne mogu biti na stranputici…

NE DIRAJ U KRUGOVE: Sada nema nikakve sumnje: glavna tekovina Medeničinog upravljanja umetničkim poslovima Pozorja jesu Krugovi, internacionalni aspekt manifestacije; svako ko, ne daj Bože, ubuduće dirne u Krugove, moći će slobodno biti nazvan Veliki Revarvarizator. Nisu Krugovi nikakav „drugi BITEF“ i slično, nego odličan povod da se naše pozorište neposredno suoči – baš tu, gde se srpski pozorišnici međusobno odmeravaju za primat – sa makar jednim važnim fragmentom relevantne evropske produkcije; Medenica je, pri tome, umeo da u Krugove dovede predstave koje neće biti ni tunjavo „građanske“ ni vrišteće „alternativne“, nego prevashodno one koje se i te kako tiču baš one publike koja ih gleda sada i ovde, u Novom Sadu, u Srbiji. Relevantan evropski teatar, dakle, nije ni egzotika ni „čudo“, nego onaj koji se bori sa istim (večitim?) temama kao i ovdašnji, ali im pristupa na način koji „ovde“ neretko proizvodi oslobađajuće i katarzično dejstvo, i kod pozorišne javnosti i kod „obične“ publike. Setite se samo Crne zemlje Kretakor teatra Arpada Šilinga iz Pešte: ma, ceo je misleći Novi Sad – a i Beograd pride – još nedeljama posle bio, oh, tako fekete, fekete, fekete…

Ove je godine Medenica priredio još veći „šok“ prekonoć preformulisavši možda i samu bit festivala, koji u svom takmičarskom delu više nije posvećen samo domaćoj drami, nego domaćem pozorištu uopšte, što znači da pobednikom Pozorja ubuduće može biti i neka, recimo, engleska ili ruska (hrvatska, albanska?) drama u domaćem izvođenju. Naravno, ovo je izazvalo pravi poplavni talas krokodilskih suza, mahom od onih ljupkih aligatora koji su ovako ili onako zaslužni što je ono „staro“ Pozorje zašlo u ćorsokak iz kojeg ga se sada ima nekako vaditi, ponekad i starim, dobrim metodom pokušaja i pogrešaka… Zato je možda rano da se odgovori da li je Medenica povukao pravi potez, i da li će ova promena nadživeti njegov mogući odlazak. Čak i ako ne bude tako, vredelo je pokušati, i teško da je time nekome nanesena istinska šteta i nepravda.

EGZALTIRANI I SMORENI: A kakvo je zapravo bilo ovogodišnje Pozorje, možda „testamentarno“ za Medenicu? Kao što znate, Nahod Simeon Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča i produkciji Srpskog narodnog pozorišta, nije dobio još samo nagradu za specijalne efekte – verovatno samo zato što takva nečijim propustom ne postoji. O toj sam predstavi pisao glede prošlogodišnjeg Pozorja (v. „Vreme“ br. 805), kada je Nahod izveden van konkurencije, u čast nagrađenih, i tada napisanom nemam šta ni dodati, a bogme ni oduzeti, nažalost… Publika ove predstave je, čini se, i dalje oštro podeljena na egzaltirane i smorene, pri čemu su egzaltirani glasno egzaltirani, dok su smoreni nekako tiho smoreni… I obično odu pre kraja, iskradu se na prstima, da ne smetaju Teatarskom Činu koji se sasvim osamostalio u svojoj samosvrhovitosti, pa se odvija negde posve mimo njih. Kako god, drago mi je da su konji vrani, koze, guske i ostala Nahodova menažerija postojano zdravo i dobro, što i nama žele. A Nahoda bi (mi) možda valjalo „proveriti“ na papiru, oslobođenog naporne Janežičeve bižuterije, ko zna, možda tako i proradi, daj Bože.

Još su samo dve predstave odgovarale opisu „starog“ Pozorja, dakle, kriterijumu „domaćeg teksta“: mnogo hvaljeno Odumiranje Dušana Spasojevića (režija Egon Savin, Atelje 212) i Ja ili neko drugi Maje Pelević (r. Kokan Mladenović, Srpsko narodno pozorište). Odumiranje je, za potpisnika, možda i najveća misterija savremenog srpskog teatra: šta su to svi živi videli u tom komadu, a što je meni ostalo tragično nedostupno? Gledajući onomad jedno njegovo izvođenje u matičnoj kući, a ne znajući još ništa o mladom piscu, pomislio sam „Bože, kako je ovo sterilno, anahrono i dosadno, kao da ga je pisao Siniša Kovačević!“. Posle vidim, gle – Spasojević jeste Kovačevićev đak… A ovaj je izgleda zdravo sugestivan pedagog. Egon Savin je uradio sve što jedan dobar reditelj može i treba, glumačka je ekipa odlična, a Boris Isaković kreira pravo jedno malo čudo na sceni ali, avaj, tu i dalje nema drame: sve je tek revija plošnih karaktera i bezbroj puta eksploatisanih Opštih Mesta („propadanje srpskog sela“, generacijski jaz(z), bla, težnja ka boljem životu Tamo Negde, „rasap tradicionalne porodice i drevnih vrednosti“, truć…); ali, džaba sve to moje mrzovoljno džvanjkanje, zaboravite ga odmah, svi su se raspilavili već nad samom činjenicom da, eto, jupi!, ponovo imamo „dramu iz seoskog života“, a dugo je, navodno, nismo imali pa smo se, kao, uželeli. Ja ili neko drugi jedan je od onih „zihera“ za pretenciozni teatarski promašaj, koji se – nuto čuda! – na kraju premeće u svoju suprotnost; već je sama ideja eksploatacije i varijacije stvarne tragedije kidnapovane austrijske devojčice Nataše Kampuš poprilično antipatična: šta dobro može da se izrodi iz takve perverzije?! Ipak, Maja Pelević je napravila podvig: ovaj je lirski i istovremeno „moralistički“ komad, napisan i na scenu postavljen u najboljoj brehtovskoj tradiciji, onoj ćiftinskoj, voajerskoj, a emotivno posve, zastrašujuće i opustošujuće ravnodušnoj „javnosti“ – a bogme i grotesknoj krhotini Uzorne Građanske Porodice – utrapio ogledalo u ruke: a tu se, dakako, nije imalo ništa lepo i dobro za videti. Tekst i predstava čija će se značenja i implikacije tek ozbiljno tumačiti, odličan poduhvat SNP-a. A meni (ipak!) svejednako ostaje da žalim što publika Pozorja nije, makar i one „počasne“ večeri, videla i Pomorandžinu koru iste autorke, u sjajnoj režiji Gorana Markovića, i produkciji Ateljea 212. Kad smo već kod „počasne večeri“: zavesa je na Pozorje pala izvođenjem predstave Jedan poremećen dan, po motivima Bore Stankovića, u režiji i adaptaciji Filipa Gajića i izvođenju pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja. Uh. O toj konfuznoj jednočasovnoj seansi vrištanja i skakanja samo toliko da se nadam da neće i ona, po već uhodanom mehanizmu, sledeće godine osvanuti u takmičarskoj selekciji. Avaj, strepnja mi je dublja od nade!

POLURASPAD ZLA: Promena koncepta Pozorja omogućila je uvrštavanje u takmičarsku selekciju Ujkinog sna po noveli F. M. Dostojevskog (r. Egon Savin, Srpsko narodno pozorište) i Pred penzijom Tomasa Bernharda (r. Dino Mustafić, Jugoslovensko dramsko pozorište). O svugde opravdano hvaljenom Ujkinom snu se već „sve zna“: od Savina do Ejdusa i Gordane Đurđević, ova je predstava razigrana i precizna kao švajcarski sat, otelovljujući možda i vrhunac danas još mogućeg i smislenog klasičnog „građanskog“ pozorišta u njegovom najboljem izdanju. Pred penzijom je, međutim, nešto sasvim drugo, kao što i mora biti, jer dolazi iz jednog sveta-posle-Holokausta… Odlično je što ponovo vidimo Bernharda na Pozorju (prošle je godine tu bio Trg Heroja Ateljea 212), gotovo da bi trebalo uvesti rubriku Bernhard, to je potencijalno lekovito… Pomalo mi je nelagodno da hvalim ovu predstavu jer sam u celom tom projektu na neki način i sam „iz ofa“ sudelovao, pišući tekst za katalog predstave, ali valja reći makar toliko da niko ozbiljan ovde ne bi sebi smeo da dopusti luksuz da zaobiđe izvođenje komada u kojem Bernhard tako surovo precizno opisuje mehanizam beskrajno sporog, nuklearnog poluraspadanja Zla, onog koje se kod njega ovaploćuje u (neo)nacizmu, ali može da zaogrne i neku drugu formu: suština je u tome da se Primarno Zlo vazda predstavlja kao Vrlina sama; ukoliko je spolja uglancanije, utoliko je trulije i iskvarenije iznutra. No, nije problem u bratu i sestri Heler: problem je u onima, bezbrojnima i anonimnima, koji misle kao i oni. Uzgred, držim da bi bilo zanimljivo da je, poređenja radi, na Pozorje pozvana i nepravedno (ili prestonički arogantno?) prećutana zrenjaninska postavka ovog komada (r. Srđan Radaković), jedno svedeno, kamerno, nerazvikano no–star izvođenje, ali ogoljeno i više nego (ubi)tačno! Mustafićevo je viđenje, nasuprot tome, manje striktno bernhardovsko a više nekako gogoljeno, ako razumete šta hoću da kažem…

Najdublje je u teatarsku „alternativu“ ovogodišnja tročlana selekcija zagazila (uslovno) plesnim Cirkusom istorija Sonje Vukićević, te predstavom Sam kraj sveta Žan-Lika Lagarsa, u režiji Vlatka Ilića (Malo pozorište „Duško Radović“). Koreografski i izvođački fascinantna (para)teatarska egzibicija na tekstove Šekspira i Jana Kota, Cirkus istorija na nivou ideje i koncepta ne dostiže podjednaku ubedljivost, kamoli razgovetnost… Kojima, doduše, valjda i ne teži. Dobro, nije važno, Nik Kejv je bio odličan! Šteta što je bila samo jedna pesma… Sam kraj sveta je bio test za strpljenje površnijeg gledaoca: ko je stoički izdržao početnu krizu („šta je bre ovo“?!), bio je nagrađen jednim hrabrim, minuciozno osmišljenim i sprovedenim teatarskim eksperimentom, predstavom koja je o „rasapu familije“ i koječemu drugom rekla mnogo više od svih onih stereotipnih odumiranja. Rizičan je to bio poduhvat, balansiranje po žici: čini ti se, da je trajala samo pet-šest minuta duže, ova bi se predstava verovatno prenapregnula i raspala; ali, hej, ona nije trajala tih kobnih pet minuta duže! Predstava Ema, po prozi Geze Čata (r. Peter Fekete, NP Subotica) odlično je prošla kod kritike i publike, ali je dolepotpisani nezgodnim sticajem okolnosti nije video. Značaj, pak, famoznog mjuzikla Čikago (r. Kokan Mladenović, Pozorište na Terazijama – prvi put ever na Pozorju!), ponajpre je u tome što se premijerno predstava tog žanra našla u srcu „serioznog“ teatarskog mejnstrima. Za ovaj put, dovoljno.

Krugovi su se ove godine sastojali od samo tri predstave, ali kakve! Ponajpre, Fragile! Tene Štivičić (r. Matjaž Pograjc, Slovensko mladinsko gledališče) žiri je, izgleda, ostavio sasvim hladnim, ali je publiku bacio u trans. Radi se o izvanrednom komadu emigrantskog weltschmerza (o, toliko zrelijem, važnijem i boljem od onoga što smo ovde videli od iste autorke!), i predstavi koja oličava savremeni teatar u svom najboljem izdanju, pravom domaćem zadatku za ovdašnje reditelje: kako izbeći i „devetnaestovekovnu“ scensku konzervativnost, ali i „multimedijalno“ umetničarenje koje skončava u besmislenom, pokondirenom, samodopadnom paraderstvu. Izvanredan, katarzičan, emocijama nabijen pozorišni doživljaj, i jedan važan komad napisan u „postironijskom“ (Ana Tasić) ključu, koji ne beži od Užasa Emocije… Nagrađeni Madagaskar Mariusa Ivaškevičiusa (r. Rimas Tuminas, Malo državno pozorište, Viljnus, Litvanija) i Pevajte i budite radosni Ruda Gilensa (Kraljevsko flamansko pozorište, Brisel, Belgija) izvanredan su selektorski izbor, a povezuje ih tematizacija „frustracija malih nacija“, i njihove povremeno groteskne, tragikomične potrage za onim neuhvatljivim Gralom Identiteta i Sigurnosti… Duhovito, razigrano i subverzivno, doduše ne tako dobro kao famozna Crna zemlja, ali na tom, najboljem tragu! Predstave kakvih ovde nikada nije dovoljno, ako ništa drugo, zato da vidimo da je i „patriotsko“ ludilo univerzalno, baš kao i slinava demagogija koja ga prati.

Na 52. Pozorje pala je zavesa, i biće zanimljivo videti šta sada sledi?! „I posle Medenice – Medenica“ ili pak neka „Ma, naši smo, bre“ varijanta? Postoji li, uostalom, neka treća opcija? Mnogi će vas ovih dana uveravati da je ima, a to je tako kanda baš zato što je nema: suština svakog opsenarstva je u tome da te ubedi da vidiš nešto što ne postoji.