Branka Dimitrijevića poistovećuju sa Oktoberfestom s početka osamdesetih, prvim romanom o rok generaciji, o tada modernim herojima beogradskih žurki koji sanjaju da odu preko na neku veliku feštu. Njegov najnoviji, sedmi roman Logoreia balcanica je o onima u Srbiji koji sad imaju oko dvadeset. Na zadnjoj korici ovog romana, izdavač „Čarobna knjiga“ ovim rečima predstavlja svog autora: „Branko Dimitrijević rodio se u Beogradu, onda je malo skitao po svetu, pa se malo vratio, a sve to vreme je i pomalo pisao. Napisao je romane Hoćeš li da popiješ nešto, Oktoberfest, Nećemo o politici, Serbian Poet’s Dream, Osveta Malog Princa i Život kao reklama za pivo. Osim romana, napisao je tri drame za odrasle i četiri drame za decu. Verovatno je još nešto napisao i još nešto radio sem pisanja, ali neke stvari u ovom našem životu bolje je prepustiti zaboravu.“
„VREME“: U rečniku psihoterapije piše da je logoreja nezaustavljiva brbljivost, protok praznih i nedovoljno povezanih ili smisaonih reči, i da je simptom maničnih stanja, dok je u lakšim oblicima karakteristična za euforična raspoloženja. Šta je od svega toga primenjivo na balkansku logoreju? Zar logoreja ima teritoriju?
BRANKO DIMITRIJEVIĆ: Naravno. S tim što je ovde u pitanju ironija. Balkanska logoreja je doživela svoj vrhunac u vreme samoupravnog socijalizma, a sada je u opadanju. Naziv je spontano došao mojoj drugarici Nadi, inače psihološkinji, i meni, kad smo jednom davno krenuli u grad i videli kroz prozor Mesne zajednice prostoriju nabijenu ljudima, gde je upravo počinjao neki sastanak. Satima kasnije smo se vraćali istim putem i kroz vrlo gust duvanski dim u toj prostoriji, kao u jednom krugu pakla, razaznali smo siva lica i od dima krvave oči diskutanata. Svi mi znamo da su naši Dinarci tradicionalno oličeni u ćutljivim brkatim starinama, oslonjenim na štap, na nekim vrškim čukama, od kojih putnici namernici ne mogu da izvuku ništa više nego „eno tamo“ ili „valjda neće“ ili „daće bog“. A dvaput godišnje daju sebi oduška uz neku verziju „nemog Glamočkog“. Ali upravo zato što je rečitost bila sputana, kad je jednom pukla brana, tu spasa nije bilo. U prvom delu mog života bio sam davljen na ulicama, u kafanama, pa i na čuvenim beogradskim žurevima. I samo da kažem, kad su me davili profesionalci, tu sam još mogao mazohistički da uživam. Nažalost, bilo je mnogo amatera. Drugi deo sam proveo u Americi. Tamo je logoreja vrsta terapije. Ništa se ne promeni, samo se onaj ko se izlogorejisao privremeno nešto malo bolje oseća.
Junak vašeg romana ima dvadesetak godina, živi u Beogradu i u Americi, druži se, ne skriva se od života, zaljubljuje se, traži posao… a šta oseća? Ili i on, kao roboti prisutni u ovoj priči, obavlja radnje koje treba obaviti?
Bojan, glavni protagonista romana, jeste mladi genije koji treba da se snađe u ovom i ovakvom svetu. Interesovalo me je kako bi se neki novi Tesla danas proveo, a gotovo je sigurno da bi najveći deo energije trošio na to da spreči da njegovi pronalasci ne budu zloupotrebljeni. Civilizacija nam je danas na dve prekretnice. Prva je rezultat narastanja iracionalnog pristupa stvarnosti, pa je vrlo povećana mogućnost jednog sukoba velikih razmera. Nemam ništa protiv takvih osoba, nisu oni jadni ništa krivi, samo me kao sagovornici ne interesuju. Druga prekretnica je prodor veštačke inteligencije u sve sfere života i rada, jer to je proces koji je toliko ubrzan da mnogi to nisu u stanju da prate ni sada, a ubrzo to niko neće moći da prati, sem možda neke još veštačkije inteligencije. Naravno da, ako se stvari otmu kontroli, to neće biti krivica robota, nego onih koji su hteli da ih upotrebe za svoje kratkoročne ciljeve. Ali o tome već postoje brojni filmovi, serije i knjige, pa sam se ja ovde okrenuo humoru.
Pričate o skorašnjim godinama pa i o ovoj – očigledno se ne bojite manjka vremenske distance. Šta ako vas, na primer, neko optuži da ste pogrešno predstavili ovaj ili onaj događaj?
To je još najmanje za šta me se može optužiti. Roman počinje u noći kad je u Americi izabran predsednik umesto predsednice koju su svi očekivali, jer je tako moralo biti iz raznih razloga. A onda su se stvari i u romanu i u životu otele kontroli. Malo više u životu.
Pominjete vizionare. Ko bi to bio u realnom svetu? Imenom i prezimenom?
Pa ko drugi nego oni koji bi u pogonu gde se puni ajvar sada da prave leteće automobile. Šalu na stranu, spominjem samozvane vizionare, a to su najistaknutije ličnosti iz sveta informacionih tehnologija, udruženih sa biznisom koji je odatle iznikao. Dosta toga su uspeli u životu, a sada im je glavna preokupacija besmrtnost. Fizička ili virtuelna, to jest kibernetska. I vrlo ih nervira što to sporo ide, kao da je za besmrtnost važno vreme! Ali za junaka romana jedini pravi vizionar je jedan bivši profesor matematike, a sada osuđenik na doživotnu robiju, koji je proglašen neuračunljivim. To je divan američki pronalazak, u normalnim zemljama neko je ili lud ili je kriminalac, a tamo može kako god je vlastima zgodno. Moj urednik bi ovde zamerio da stalno kritikujem Ameriku. Uopšte je ne kritikujem stalno, a mislim da mi je to ne samo pravo nego i obaveza, jer tamo sam proveo trećinu života, to je moja druga domovina i ja jedva stižem da je kritikujem, jer mi ostaje vrlo malo vremena i energije nakon kritikovanja moje prve domovine.
Mećavnik poredite sa Olimpom, i kažete da od tog mesta zavisi ko će biti gosti Bokijeve emisije. Nemoguće je da ste to slučajno napisali.
Ništa nisam slučajno napisao. Ali to je u kontekstu romana, gde glavni junak više puta bezuspešno pokušava da napravi veliku glupost, pa da ga otpuste. On je to rekao, a mene možete jedino da optužite za komandnu odgovornost. Ja sam još odavno napisao roman Nećemo o politici, pa bih samo rekao da meni nijedna trenutno poznata politička opcija, nijedna partija ni u cenzusu ni van njega nije bliska, niko tu ne govori mojim jezikom, niko ne radi niti planira da uradi ono što bih ja uradio. Ako ima istine u tome da nam lidere postavljaju iz stranih centara moći, mogu misliti na kakvim su mukama da pronađu pogodne ličnosti. Siguran sam da su već razmišljali i o robotu, a nisam siguran da to nije već i sprovedeno u delo. Vlast, opozicija i oni oko njih liče mi na ekipu ispred zadružne prodavnice, koji, dok čekaju da se ona otvori pa da mogu lepo da piju pivo iz flaše, lenjirom mere jedni drugima praziluk koji viri iz donjeg dela leđa i svađaju se kome viri više.
Glavni junak na početku svoje emisije postavi gostima pitanje: „Da li nam objektivno nije baš najbolje ili je to uobičajena iracionalna kuknjava razmaženih?“ Šta biste vi odgovorili?
Nije nam najbolje. Ali je istovremeno prisutna i kuknjava onih koji samo vide sebe, ne shvatajući da je kriza svetska, i očekuju da neko drugi reši njihove probleme: zapad, istok, sever ili jug, svejedno.
Bukovski, jedan od tri gosta u Bokijevoj emisiji, jeste za prosvećeni apsolutizam u kome bi on bio taj apsolutista. Smatra da je demokratija greška, pa je zato osnovao partiju za gajenje kulta ličnosti. Da li on i druga dva gosta, Bolid i Istoričar, imaju dvojnike u stvarnom životu?
Ako kažem da nemaju, znam iz iskustva da mi se neće poverovati. Prema tome: jeste, imaju, neki će prepoznati one prave, a mnogi više njih, i ovo takođe govorim iz iskustva, prepoznaće osobe koje nemaju nikakve veze sa likovima. Možda su se samo našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Demokratija je postala prazan pojam, ona ne postoji nigde na svetu, čak ni u Holandiji i skandinavskim zemljama. U anglosaksonskim zemljama ona je strogo kontrolisana. Demokratiju su bukvalno shvatili u zemljama u razvoju, gde spadamo i mi. Onakva kakva je danas, ona je samo parališući faktor, neprestano muljanje i zamajavanje. Gospodin Bukovski samo javno govori ono što mnogi misle.
Boki kao da čezne da mu vlast zabrani emisiju, ali – ništa. Čemu danas služe zabrane?
Bokijevi napori nisu bili uspešni jer se kontekst promenio. Šefovi televizije su mislili da će tajkun blizak jednoj grupi velikih sila prodati televiziju tajkunu bliskom jednoj suprotstavljenoj velikoj sili. Radilo se samo o pogrešnom tajmingu. Zabrane služe da se skrene pažnja na to ko stvarno vuče konce, jer iza onoga što je tabu u jednoj sredini, čuče ti sa koncima. Mislim da je Raša Popov rekao: ako želite da znate ko zaista ima vlast u jednoj sredini, samo pogledajte koga mediji ne smeju da kritikuju.
Polemička TV emisija koju vodi junak romana ne izazove reakciju javnosti kakvu je očekivao. Šta može da pokrene javnost?
Ništa. Na tome se radilo. Narod je globalno „omamljen i zbunjen“, što je floskula koja se stalno pominje u romanu, a i naslov je jednog filma, Dazed and confused, koji su videli Boki i njegova izabranica Zina, pa je to postalo deo njihove lične mitologije, a onda je otišlo u global.
Boki uvažava mišljenje svog dede, njegov polubrat Ali takođe. Da li hoćete da kažete da današnji mladi ne misle da svet počinje od njih?
Neću, svaka generacija misli da svet počinje od njih, to je prirodno, i ako nije tako, onda nešto nije u redu.
Posle vašeg romana, na pametne telefone i ostalu poštenu veštačku inteligenciju gleda se kao na saradnika, a ne kao na predmet koji je u službi ljudi.
Niko, pa ni „vizionari“, ne zna šta će biti. U polušali sam negde napisao da su se roboti pobunili jer su srpski radnici poslodavcima jeftiniji od njih: ne treba im struja, a navikli su da ne budu plaćeni. U zbilji, ovo je velika prilika da se eliminišu poslovi koji su opasni i gde se očekuje od ljudi da se ponašaju kao roboti, kao i da se skrate i radni dan i radna nedelja i da to ljudima ostavi više vremena za druženje ili osamu, kako i kad ko voli. A najvažnije je da nekima omogući više kontemplacije. Ali kako sprečiti da iracionalnost, koja je odlika našeg sadašnjeg trenutka, ne zarazi i robote? Hoće li superiorna veštačka inteligencija prepoznati patokratiju, vladavinu sociopatskih ličnosti, pa ih onemogućiti u njihovim namerama, ili će ovi ipak uspeti da razbucaju našu takozvanu civilizaciju, neizvesno je. A nije uopšte nevažno za naše egzistencije. Pritom je potpuno prirodno da se mnogi od nas zamajavaju svim i svačim samo da o ovom, trenutno najvećem problemu ne bi razmišljali. I ja se izvinjavam što sam ovom knjižicom na to ukazao.
