Evo kako to šljaka, video ja u emisiji kod Jelene Tinske. Magija se zove – Perspektiva večnosti! U Srbiji je bilo mnogo gurua ove veštine, samo su vremenom posenilili, ili su od 2000. delovali iz ilegale. Kako sam skapirao, svaku pojavu u društvu, svaku tegobu, svaki problem svakodnevnog života, a priznaćete, nije ih malo, posmatrajmo iz perspektive večnosti. Automatski, ili kako kaže ministar Naumov, po automatizmu, problem postaje mali, malecak, prosto minoran i trenutak u ogromnom moru srpske istorije, pa time više nije vredan naše pažnje. Razmišljao sam o ovoj zen tehnici nakon gostovanja Milijane Baletić kod Jelene Tinske. Milijana je inače Brus Li u ovoj disciplini, nosilac crnog pojasa sedmog dana i uz Smilju Avramov verovatno ženski šampion sveta. Dakle, ozbiljni narodi i ozbiljni zlotvori nama ovo spremaju vekovima, a nama je dopala čast da budemo savremenici Konačnog obračuna sa Zlom. Moj omiljeni crtani junak, čije avanture svakog dana gledam sa sinovima zove se Samuraj Džek. Evo, njegov slučaj je kao stvoren za Milijanu – petu ćerku iz Stare Crne Gore, iz junačke nahije. Kada je Samuraj Džek u dvoboju porazio svog arhineprijatelja i otelotvorenje zla – zmaja Akua, nitkov (zmaj) je otvorio portal u vremenu i poslao Samuraja u budućnost. Tamo se bori sa Akuovim robotima (Aku je u međuvremenu zavladao svetom) i pokušava da se vrati u prošlost i uništi Zlo u korenu. Dobija bitke, ali ga zmaj uvek nasamari i sledi nova avantura. Džek očajnički zeli da se vrati u prošlost, neguje bušido etiku i savršenu kondiciju, a oružje mu je čarobni mač. Kao i svi heroji, Džek pocrveni kad razgovara sa devojkama, pa ne smem da pomislim kako bi reagovao na Milijanu.
E, sad, ona mi izgleda kao žena domaćica, ide na pijacu, zamišljam da je takav i, recimo, Dobrica, koji je učitelj šaolina u disciplini Perspektive večnosti. Da l’ se iznerviraju kad, su recimo, skupe trešnje ili mlad krompir na pijaci, kad je slab pritisak vode na višim spratovima, kad ih oderu sa računom za telefon, ili kada neko u samoposluzi uleti preko reda. Da li svaki put pomisle na nebesku Srbiju, pa je bruka da mi, na primer kukamo zbog vrućine, kad je recimo, goreo Hilandar, ili su se 1300 kaplara smrzavali pri povlačenju kroz Albaniju, ili ustaše pobile tolike ljude, ili makedonska crkva oće da bude autokefalna. Rekao mi je drugar da se posvađao sa mladom ženom u apoteci jer je izjavila da nam je Evropa uvela jedinstvene redove, a ovamo nas bombardovali licemeri jedni. Posle je palo licitiranje oko broja pobijenih u Srebrenici, vidi se da gospođa još nije dostigla više sfere duhovnosti. Mitska svest po pravilu dolazi u koliziju sa realnošću, a onda treba biti umetnik da se taj misaoni procep nekako premosti. Tako nastaje Perspektiva večnosti, koja je u svojoj suštini dosta morbidna jer banalno izrečena može se prepoznati u izjavi – za sto godina svi ljudi koje srećemo biće mrtvi. To automatski sve naše savremenike, protivnike i istomišljenike anulira i sravnjuje. Trik je u tome da akter ovakvog razmišljanja sebe po automatizmu stavlja među–besmrtnike. Ovo je Miloševićeva misaona zadužbina i veština koja očigledno ima svoje nastavljače.
U ovakvom mitskom konceptu potreban je arhineprijatelj, zli zmaj Aku, papa, Tuđman, Alija, Tito, NATO, prosto nisam siguran ko je u ovom trenutku aktuelan. Njegovi sledbenici, neprijatelji srpstva, zovu se ustaše, a prepoznaju ih pripadnici jedne političke stranke, kao vidjelice Gospu u Međugorju. Ustaša genetski mrzi Srbe, ima hrvatsku putovnicu, može biti bilo koje veroispovesti, ume da pliva, često umiljato glagolja (latini su stare varalice), a najlakše se prepoznaje po tome što služi Evropi.
Da ovo ludilo traje, potvrdilo se protekle nedelje tokom gej parade u Zagrebu, gde su se skupili homoseksualci iz regiona. Sve je prošlo bez ekscesa i uz jaku policijsku zaštitu, samo je privedena aktivistkinja iz Srbije zbog provociranja – pokazivala je tri prsta. Eto, iz perspektive večnosti gledano – možeš biti gej, da ne kažem peder, al’ Srbin ne možeš. Nisam primetio da se tim povodom oglasila bilo koja politička stranka ili državni organ, kao kad se onaj nesrećnik slikovao sa Čičom na Jelačić placu. Međutim, nije problem samo nedostatak reakcije. U svima nama, ma kako napredni bili, godinama se gomilao talog netolerancije, nekulture, primitivizma i zla, kojeg nismo ni svesni. To je kao kada se u inostranstvu mahinalno gurate u javnom prevozu, pa vas drugi putnici gledaju u čudu i pitaju se šta je ovom ludaku? Što se homoseksualizma tiče, u perspektivi večnosti nema promene stavova. Tu je sve zaleđeno u vremenu, a pesnik bi rekao – večnost je ledena kao i smrt. Zato je perspektiva večnosti na televiziji hladna, nekrofilna i u suštini lišena života.
Zato se valjda Milijanina knjiga zove Ekshumacija istine.
