Nikad kao Bane!

Kako ono beše, šta je PUNK? Potpuno Uverljivo Negiranje Klasike – tako je to prvi pročitao, ako dobro pamtim, Darko Glavan (to vam je, poštovana deco, jedan muzički kritičar i kunsthistoričar sa zalaska dvadesetog veka; docnije se izgubio u prevodu, u tranziciji, u državotvornosti… ili u čemu već). Odgonetka je tačna, ali samo u „perspektivi“: važila je kad je ono trebalo revolucionarno rušiti poblesavele rok-dinosauruse. Inače, rokenrol je – te tako i pank, kao najčistiji i najeksplozivniji njegov derivat – i te kako stvar tradicije i kontinuiteta.

Inicijativa da se snimi album sa obradama hitova, ali i slabije poznatih pesama Đorđa Balaševića sama je po sebi ispravna i dobra stvar, u potpunosti uklopiva u globalni trend hommage albuma velikanima rokenrola, popa, soula, džeza… Ideja da to učine baš (mahom) novosadski muzičari takođe je na mestu: ta, ko je ako ne Balašević postao Baš Onaj koji imenom, likom i delom reprezentuje Novi Sad na sve četiri strane? A dosetka da se Balaševićevim opusom pozabave pretežno (neo)pankeri… e, to već izgleda šašavo, ali deluje!

Album Neki noviji klinci (PGP RTS, 2007), prihod od prodaje kojega ide Dečjem selu u Sremskoj Kamenici, sadrži dvadeset i jednu obradu u izvođenju isto toliko bendova (ali, bogme, i uz poneki ad hok „projekat“). Vidljivo je, i veoma mudro, da je bendovima ostavljena potpuna sloboda da sa pesmama salajačkog šansonjera rade šta god im je volja, a na sopstvenu odgovornost; na ovo je poverenje – najvećim delom – uzvraćeno na pravi način. A to će reći da su „obrađivači“, gotovo bez izuzetka, Balaševićevom opusu pristupili kreativno, ludički, razbarušeno i šarmantno, a pri tome čuvajući i njegovo i svoje umetničko dostojanstvo: ovo će reći da niti su od njega pravili Božanstvo, koje se može samo inferiorno oponašati, niti su, pak, u njegovim pesmama tražili povod za nedostojnu, infantilnu sprdnju. Za duhovitu parodiju ili osavremenjenu parafrazu, to već da, ponegde; no, autor svih onih panonskih zezalica je poslednji čovek koji to ne bi razumeo, zar ne…

Favoriti? Tizzies su više nego simpatično zapankerisali (i tekstualno „nadogradili“) davnu „Mirku“, TetraPank je to isto upravo izvanredno uradio s pesmom koja se u njihovoj varijanti zove „Lepa Profina Kći“, Piknik (iza kojeg se krije Miroslav Majkić, multidisciplinarni NS underground lik) je od poznosocijalističkog klasika Nikad kao Bane napravio HC gruvačinu, ali i „programatski“ song ovog albuma i putokaz kako se opus jednog sredovečnog šansonjera može kreativno „prevesti“ u diskurs onih koji piju pivo pred dragstorom, Slično se može reći i za Nekropolis sa „Živeti slobodno“. Zbogom Brus Li su davni Balaševićev komentar jedne, pokazaće se, „prelomne“ godine, preveli na jezik sadašnjice kroz „Jadnu i bednu 2007“. Pero Defformero je „Jaroslavu“ mutirao u križanac hevi metala i narodnjačkog „trilerisanja“, Šinobusi su dokazali da je „Život je more“ čisti bluz, U vešto prilagođenom „panonskom žanru“ najbolje su se iskazali Lost Propelleros s „Pesmom o jednom petlu“, te, osobito, Drum’n’Zez feat. Zagor & Piknik sa „Al’ se nekad dobro jelo“; Super s karamelom su otprašile „Pa dobro gde si ti“ tako da pomisliš da je to u originalu stvar od Oružjem protivu otmičara, a Proleće je to uradilo sa „Oprosti mi, Katrin“ tako da pomisliš da je to neka pesma koju je Bora Đorđević napisao negde 1982, pa se napio, pa je zaboravio, a onda su je dovršili Eyesburn ili možda Rare; Crosspoint je od „Devojke sa čardaš nogama“ napravio žensku grandž himnu. I ima toga još, koliko volete, jedva da se jedna-dve obrade mogu oceniti kao ozbiljniji promašaj & prekršaj. No, najotkačeniji trenutak albuma ipak je „U razdeljak te ljubim“ u izvedbi Čučuk Stana HC Orchestra: transformisani Balaševićev tekst na muziku – Majkla Džeksona! Nezaboravno!

Album Neki noviji klinci mogao bi da bude važan trenutak u samorazumevanju, u odrastanju i sazrevanju ovdašnje Scene, ako takva misli da opstane i razvija se u nekom suvislom obliku. Jer, Scena na kojoj svakog dana, ili svake godine, sve i svi počinju od nule, ne znajući i ne razumevajući ni šta im je prethodilo ni zašto je to uopšte važno, ta scena ne može imati ni budućnost, osim one mediokritetske. Razume se, kao primarno „novosadistički“ projekat, ova ploča je i zdrav doprinos ozbiljnom identitetskom utemeljenju jednog staro-novog, „postapokaliptičnog“ Novog Sada, čije nove generacije istražuju i kreativno upotrebljavaju svoje (popkulturno, kao i svako drugo) nasleđe, po strani i od idolatrije i od ignorantstva. A upravo to znači ne biti „tikva bez korena“: pravo nasleđe nije ono što nam pobenaveli, smrtoljubljem opijeni „nacionalni bardovi“ naturaju; moje i tvoje, naše nasleđe jeste ona tanana mreža emocija i uspomena, simbola i znakova, sve ono što čini jedan važni, dragoceni životni kontinuitet, bilo čoveka ili grada.

A Bane? Neka ga, nek’ ide s milim Bogom. Poruka ove ploče jasna je: Nikad kao Bane! Pa radio ovaj u Opštinskom komitetu ili u, da prostite, advertajzingu!