Nervozni na vrućini

Četrdeset peti BITEF, koji se održava pod sloganom „Na usijanom limenom krovu“, u svom prvom delu pokazao je pozorišne predstave koje su, skoro sve, patile od fenomena koji se, u našem teatarskom žargonu, a pod pogubnim uticajem neprestanih političkih izbora, odomaćio kao „izlaznost“. „Izlaznost“ je u pozorišnom slengu, naravno, muka gledalaca da, kada više ne mogu da izdrže torturu drastičnosti (ređe), ili dosade (češće), u kolonama izlaze iz sale za vreme trajanja pozorišnog čina. Pritom ne vodeći računa o tome da ih glumac, sa scene, vrlo dobro vidi.

Talas tropskih vrućina koji je zapljusnuo Beograd prethodne nedelje je, možda, jedno od opravdanja što je publika tako mnogo izlazila sa predstava 45. BITEF-a. Neobično je, takođe, da je „usijani limeni krov“, iz podnaslova našeg međunarodnog teatarskog festivala, bio prevruć i za one koji, poslovično, „navijaju“ za BITEF i smatraju ga neophodnim, kao promaju koja vazduh modernog teatra u Beogradu čini čistijim i jasnijim. Čak i oni su primećeni kako napuštaju Mačku na usijanom limenom krovu, po kojoj je ovogodišnji BITEF i kršten „vrućim“ podnaslovom.

Ovogodišnji BITEF, sa obećanjem „pozorišne raskrsnice“ i svojim večitim težnjama ka „novim tendencijama“, počeo je ogromnom, u svakom smislu, predstavom Prometej pejzaž II, slavnog reditelja Jana Fabra, iz Antverpena, Belgija. Prometej, fiksiran na sceni nepogodnog Sava centra, jer ga je Zevs kaznio što je ukrao vatru bogovima i dao je ljudima, putovao je, duhovno i tragički, kao neki Per Gint po ispovestima likova ove poznate antičke tragedije, posmatrajući, kao raspeti Hrist, svet potonuo u razvrat i beščašće. Mnogo efekata, obilje monološkog teksta, fizička veličina spektakla nisu, nažalost, imali snage da pokriju „prazan hod“ pozorišne mašinerije, koja je, očiglednoj tragici uprkos, uskoro postala sama sebi svrha. Čitav efekat, na koji je Fabrova predstava računala – Prometejeva žrtva, zloupotrebljena na đubrištu Istorije i Civilizacije – izgubio se u ispraznom perpetuumu mobile scenskih rešenja, u osnovi klišeiziranih. Oni koji su dočekali kraj stominutne predstave imali su utisak da je trajala mnogo, mnogo duže.

IZVINITE, OPROSTITE, MOLIM: Sa nestrpljenjem se očekivala i postavka mlade, a već kontroverzne Francuskinje, Žizel Vijen, I apologize („Izvinjavam se“) . Prevod naslova nije bio dozvoljen; on je, uprkos francuskom pregnuću da ne pusti engleske fraze u kartezijansko bogatstvo svog sopstvenog, francuskog jezika, ostao takav.

Uz monologe i pesme Denisa Kupera, troje glumaca, dva muškarca, od kojih jedan pervertit i jedan transvestit, i jedna žena obučena kao zlostavljane devojčice-lutke oblivene krvlju, odigrali su mučni dans makabr na temu mračne podsvesti i strašnih zločina, koji se ne opraštaju. Predstava Žizele Vijen je od onih scenskih istraživanja za koja je neophodan Arijadnin konac u obliku objašnjenja u programu festivala. Neki su imali suvislo objašnjenje za toliki mrak. Mi ostali smo imali samo mučninu.

Onaj BITEF kome se radujemo kao deca i željno ga iščekujemo čitave godine je, zapravo, počeo sa predstavom Ako bismo svi malo utihnuli, hrvatske koreografkinje Snježane Abramović-Milković. U pitanju je, što je još plemenitije, produkcija samog BITEF festivala i BITEF teatra, u kojima je sadašnja direktorka, i sama baletska kritičarka i dramaturg Jelena Kajgo, oformila odličnu BITEF dens kompaniju. Sa raspoloženim, izvrsnim članovima ove trupe, Snježana Abramović-Milković je sačinila sublimnu radost igre i energije, na nimalo radosnoj ideji samoće i otuđenja. Sam naslov parafrazira Felinijevu izjavu da bismo se bolje čuli kad bismo bili tiši i pažljiviji, a podvučen je citatom iz kultnog romana Džonatana Frenzena Korekcije: „Srce joj je bilo ispunjeno, osjetila oštra, ali je osjećala kao da će joj glava svaki čas eksplodirati u vakuumu njezine usamljenosti“. (Citat je naveden po BITEF-ovom katalogu, knjiga je prevedena i na srpski jezik.)

Na čelu sa bravuroznom Ašhen Ataljanc, BITEF-ova dens trupa je ovu predstavu odigrala u jednom dahu i u frenetičnom ritmu. Ljubav, koja pokreće svet, dovedena je do ruba apsurda, okrenuta u svoju suprotnost, goru od samoće, sublimnu nemogućnost komunikacije… Neka oproste umetnici iz do sada pominjanih predstava, koji nisu navedeni iz prostog razloga što čitalac ne može i da ih vidi na sceni, u predstavi Ako bismo svi malo utihnuli, igrali su, dakle, Ašhen Ataljanc, Nikola Tomašević, Strahinja Lacković, Miloš Isailović, Nemanja Naumoski, Ana Ignjatović-Zagorac, Miona Petrović, Nevena Jovanović, Sanja Ninković, Milica Pisić i Luka Lukić.

Neminovno se čovek upita da li je potrebno organizovati toliki festival kada najbolju predstavu (u prvom delu, doduše) možemo da vidimo tokom čitave pozorišne sezona, u Beogradu!

Veliku pažnju izazvala je i dobra poznanica beogradske publike Ivana Sajko, sa svojom predstavom Rose is a rose is a rose…, po sopstvenom tekstu, u sopstvenoj režiji i interpretaciji, potpomognuta muzičarima na sceni. U malom je mnogo, reklo bi se. Baš kao njen uzor, Gertruda Štajn.

Odigrane su i predstave Izlog (Zagrebačko kazalište mladih, autori Nataša Rajković i Bob Jelčić), Otac na službenom putu (reditelj Oliver Frljić, Atelje 212, Beograd) Hipermnezija (rediteljka Selma Spahić, Bitef teatar i Hartefakt, Beograd), Elijahova stolica (JDP, Beograd, u režiji Borisa Liješevića) i Proklet bio izdajica svoje domovine (u režiji Olivera Frljića, u izvođenju Slovenskog mladinskog gledališča, Ljubljana, Slovenija). Od pomenutih najzanimljivija je bila poslednja, koja problematizuje slom bivše domovine, s pogledom iz Slovenije.

POLIFONO: U prvom delu 45. BITEF-a se dogodio još jedan autentičan, najautentičniji BITEF. U pitanju je program BITEF Polifonija, svrstan u prateći program velikog festivala (dok je region, izuzetno, u Glavnom programu), koji znalački i posvećeno već desetak godina uređuje Ljubica Beljanski-Ristić.

Polifonija je podrška onom BITEF-u zbog koga ovakav festival i postoji tolike godine – onom koji otvara nova pitanja, neguje nove komunikacije, podržava nežne biljčice istraživanja i stvarne inovativnosti, sve do onih koje zaista mogu da promene ljudski život, o čemu je sanjao Breht.

Ove godine, kao i uvek, Ljubica Beljanski-Ristić je smislila naslov provokativniji od glavnog podnaslova „Na usijanom limenom krovu“, tako jeftino prodatog u drami Tenesija Vilijamsa, prikazanog u režiji Ivice Buljana, a u izvođenju ljubljanskog Mestnog gledališča. Naslov ovogodišnje BITEF Polifonije je „Pod usijanim limenim krovom“.

U prvom delu festivala, već je tako i bilo.

Polifonija je, ponovo, postavila pitanje diskriminacije i uspostavljnaj dijaloga, i nisu joj za to bile potrebne drvene zglobne lutke, kao pomenutoj Francuskinji. Na BITEF Polifoniji su o mučnim temama igrali i govorili živi ljudi, prepleteni u klupku potreba, akcije i napora.

U „Buhi“ je izvedena predstava Pazi vamo, po tekstu Milana Markovića, u režiji Bojane Lazić, koja tretira problem diskriminacije Roma u društvu, čemu je u velikom delu posvećena ovogodišnja Polifonija. Sala je bila puna mladih Roma, koji su spontano reagovali na priču o sopstvenom životu, a interaktivni dijalog u Parobrodu je pokrenuo mnoga pitanja u vezi s tim.

A onda je održana interaktivna radionica obrazovnog pozorišta i drame „Procesi i produkti pozorišta za društvene promene“, o upotrebi pozorišnih i dramskih tehnika u radu sa mladima iz osetljivih društvenih grupa. U gradskom autobusu 26 je odigrana predstava Ne/vidljivi grad Dah teatra, i o tome se mnogo i iscrpno razgovaralo. Grupa mladih iz Vranja, Bujanovca i Leskovca je izvela predstavu Žrtve ljubavi, koja na duhovit način obrađuje temu polnog i reproduktivnog zdravlja kod Roma i raseljenih lica. U Centru za kulturnu dekontaminaciju održana je posećena i vrlo inspirativna konferencija „Marginalizacija kao izazov“, na kojoj su učestvovali Hrvatski centar za dramski odgoj, Centar za dramski odgoj iz Mostara i CEDEUM, Centar za dramu u edukaciji i umetnosti iz Beograda. Zoran Jovanović je, po svom scenariju, režirao predstavu Hamletovi glumci u romskom teatru „Suno e romengo“. Grupa mladih iz Novog Sada je izvela predstavu Forum teatra Škola za sve, protiv diskriminacije i tlačenja…

I zato je BITEF, uprkos skokovitom kvalitetu selekcije, značajan. Sve ima veze sa svima i svih se tiče. Ovako ili onako.

Prometej pejzaž II foto: wonge bergmann

Kada bi svi malo utihnuli