Već danima gledam spotove za Telenor koji se emituju na svim TV kanalima. Priznajem, u prvom trenutku sam bio iznenađen izborom aktera, jer se u promociji programa za besplatno „skidanje“ i slušanje muzike pojavljuju muzičke veličine poput Ace Lukasa, Nataše Bekvalac ili hip-hop benda Bad Copy.
Telenor je svojom pojavom na našem tržištu uveo nova pravila medijske pismenosti. Nikada neću zaboraviti stilski besprekorno definisan spot sa devojkom koja džogira. Pre nje, za isti pozivni broj, pozirala je preprsata Ana Karić sa sloganom „uvek dostupna“!
Poslednjih godina, za Telenor se moglo reći da stilom i dizajnom praktično promoviše i inspiriše čitavu generaciju klinaca. Poruka koja je implicitno ležala iza hipsterske estetike bila je: budi u trendu sa novim tehnologijama da bi bio „in“. Verujem da je i danas ova mreža okrenuta mlađim, zahtevnijim korisnicima, koji će želeti da probaju savremene aplikacije i usluge.
Ova želja za komunikacijom, brzinom, otvorenošću govori da je u središtu poruke svakog savremenog operatera – sloboda izbora.
Utoliko mi je bilo neobično što sam u spotovima video ikone domaće turbo-folk scene.
Upravo tu počinje paralela između slobode izbora u biranju operatera, muzike koju ćete „skidati“ i slušati i vladajućih estetskih trendova u društvu. Sa Acom Lukasom i Natom Bekvalac vam je situacija jasna. Ona ili on su statistički verovatno najpopularniji izvođači, čije pesme slušaju i u telefonima čuvaju klinci u Srbiji. Možete se praviti da nije tako, možete im reklamirati, recimo, klasičnu muziku, ali činjenice i brojke su neumoljive. To vam je nalik na činjenicu da je u ovoj zemlji Toma Nikolić predsednik, Vučić predsednik najveće stranke a Ivica Dačić premijer. Očigledno, moralo se izaći u susret muzičkom ukusu većine.
Drugo iznenađenje je vezano za pojavu Bad Copy, benda koji nema ama baš nikakve žanrovske veze sa prethodnim muzičkim veličinama.
To je takođe činjenica koju naša generacija (preko 40 godina) mora da prihvati i proguta kao gorku pilulu. Isti klinci koji vole Acu i Natu, vole i Bad Copy jer muziku konzumiraju hedonistički, bez ideoloških barijera. Slušaju se „pesme“, nema granica niti žanrovskog puritanizma, a muzika je sve ređe oznaka supkulturnog identiteta. Za mene je u doba tinejdžerskog panka slušanje hard roka bilo svetogrđe. Glupost, naravno, jer smo tokom godina nadmašili svoje unutrašnje predrasude i barijere. Nisam prešao tu crtu ka Aci ili Nati, mada vidim da je sve veći broj mojih vršnjaka – narodnjaka.
Prevedeno na jezik domaće političke scene, jer zaboga, toliko smo politizovani, u koaliciji sa vladajućim SNS-om (narodnjacima) imate Dinkića (gitarski pop-rok), evergrin i izvorne (PUPS) i dens devedesete (SPS). Ko sam onda ja da insistiram na muzičkom i stilskom puritanizmu.
Vratimo se sada još jednom na spotove Telenora, jer je zadatak kreativnog tima očigledno bio da se statistika muzičkog ukusa Srbije predstavi vizuelno. To vam je kao da ste pre izbora u Srbiji pravili spotove za postizborne koalicije baba i žaba, težak zadatak, gotovo nemoguća misija. Bilo je moguće da se okliznete i preturite na stranu populizma (narod voli, pa eto mu…) ili elitizma – divni, vizuelno pismeni i savremeni spotovi o sajber-spejsu u kojem odjekuje harmonika. Kao „lost in space“ gde iz digitalnog svemira slećete u Srbiju ovog proleća.
Rešenje je odlično, jer u sebi sadrži idealnu dozu svega nabrojanog, uz blagu ironiju koja je prikazana u nadrealnim situacijama. Ovo je dakle digitalna halucinacija, parafizički događaj dostojan Danila Harmsa, Aca Lukas u Univerzitetskoj biblioteci, Nataša Bekvalac u automehaničarskoj radnji i Bad Copy u teretani.
Prevedeno na jezik dnevne politike – to je jednako ozbiljno i jednako nadrealno kao Aca Vučić u Berlinu, Ivica Dačić sa Eštonovom i Tačijem ili Toma Nikolić sa Bajdenom.
Nije dugo trebalo čekati na odgovor najvećeg operatera (MTS) koji je svoje spotove koncipirao kao „Hyde Park Corner“ ili „Srpsko proleće“. Mladi i besni ljudi traže, kao na demonstracijama ispred Platoa – ovoga puta više megabajta, više SMS poruka i više minuta za razgovor. Demokratija se, znači, zaista meri brzinom i količinom protoka informacija. Ono što ne znamo jeste sadržaj poruka, razgovora i fajlova – a plašim se da bismo umesto revolucionarnih ideja opet naleteli na Acu, Natu ili Bad Copy.
