Mi starci smo reakcionarni

„Situacija u novoj državi je prijatno zaudarala, bilo je mnogo laži i licemerja, što je u nekom smislu uvek inspirativno. Animirao me je nacionalizam, zatim, pojava Crkve na političkoj sceni, koja je samo smenila Komunističku partiju, zauzela je njeno mesto i to sa punim pravom. Popovi su počeli da se pojavljuju na ulicama, mantijali su na sve strane, što ranije nije bio slučaj. Sećam se da sam jedno jutro video ispred samoposluge nekog popa kako ljušti kikiriki, i odmah mi je bilo jasno da neće biti mira na Balkanu.(…) Međutim, moje shvatanje umetnosti je postalo pomalo čudno. Smatrao sam da je jedina ispravna pozicija umetnika, pozicija izdajnika.“ Ovo je deo teksta „Moj slučaj, ukratko“ koji i sam Slobodan Tišma predlaže čitaocu da ga prvo pročita, pre nego zaroni u priču o Stivu Naivu i drugim likovima „i izvođačima“ u njegovom novom romanu „Grozota ili…“ koji je upravo pred ovaj Sajam knjiga u Beogradu objavila Čarobna knjiga.

„VREME„: Kroz ceo vaš roman se provlači teza o pokušaju pisanja romana, kao razgovor „sam sa sobom“ na temu da li vredi? I kredo vaše nove knjige su reči Nanija Balestrinija: „Pisanje je kao i život, samo pokušaj.“ Sada, kada je knjiga objavljena, da li je vredelo?

SLOBODAN TIŠMA: Taj moto je citat, zapravo parafraza, jednog stiha italijanskog neoavangardnog pesnika Nanija Balestrinija koji glasi: „Život je samo pokušaj.“ Ja sam dodao: Pisanje je kao i život… Da li je vredelo, teško je reći. Pisanje je teranje, nešto te goni, moraš to da radiš i ne pitaš za cenu. Prija ti, ali može i da ti pozli. Nekada se pitam otkud mi to, kako sam počeo da pišem o nečemu… Koliko se ovaj roman razlikuje od prethodnog? Kao da ga je pisao neko drugi.

Napomenuli ste da je ovaj roman u stvari arte–povera poema. Da li je ta upotreba svakodnevnih, jednostavnih stvari i kod vas protest protiv visokih stilova u umetnosti?

Jeste, to je siromašna umetnost, spoj niskog i uzvišenog. To je književnost koja oskudeva u sredstvima, tzv. niskobudžetna proza, kako sam definisao još moju knjigu Urvidek. Ja svakako nisam poeta doctus. Postoji profesorska književnost, kao što postoji i voditeljska književnost, i to je po meni smrt, ta književnost kao dobro pisanje pati od dosade, a nema ničeg goreg od dosade. Ona je na visokom zanatskom nivou, ali njen problem je iskustvo, tj. slab doživljaj, jednostavno, nema erosa. Ima puno takvih knjiga. Više volim nepismenu knjigu u literarnom smislu, ali koja ima energiju, nego bledunjavu, lepo očešljanu.

Nedavno ste na tribini „Socijalna plastika“ u Novom Sadu govorili o tome kako ste nekada, dok ste se bavili konceptualnom umetnošću, potom i muzikom, osećali da to ima smisla, dok u poslednje vreme, pišući, ne vidite smisao, ne osećate ga. Šta mislite, zašto je do toga došlo?

To je verovatno zato što sam star, više nego zato što živimo u jedom žalosnom vremenu, iako, možda se to poklopilo. Voleo bih da sam imao vedriju starost, ali ona je po prirodi stvari teška. Više nam umetnost nije dovoljna kao što je bila u mladosti. Sada se postavljaju ona poslednja pitanja na koja zapravo nema odgovora. A okolo haos…

U tekstu „Moj slučaj, ukratko“ iz kog je zapravo i nastao čitav roman napisali ste: „Za mene, u pisanju je bila najbitnija nedoslednost, vrludanje, stalno menjanje stava, preskakanje sa jedne na drugu stranu, čas si ovde, čas onde. Međutim, posle će se pokazati da je sa godinama to sve teže izvoditi. Kako sam stario, gubio sam gimnastičke sposobnosti, postajao sam manje elastičan, krivio sam se sve više na jednu stranu. Ali na koju?“ Možete li sada nama dati odgovor na to pitanje?

Igra sa smrću, ples, tužni valcer, iako ne znamo šta je smrt, kao tren krajnje neizvesnosti, singularnost. To je ta strana na koju se sve više krivimo, saginjemo se. Ne postoji više levo i desno, kao u mladosti ili u srednjem dobu, nego samo gore i dole, podižemo pogled ka praznom nebu sa kog su nestale zvezde.

Ima li, u svemu tome, onog izdajničkog jer, i sami ste napisali, da je pozicija umetnika pozicija izdajnika?

Starci su po definiciji reakcionarni. Dok smo mladi, opredeljujemo se za levo ili desno. Kad ostarimo, vodimo sebično samo svoju brigu. Iskustvo nam govori da je sve zamenjivo, tj. da je levo desno i vice versa. Sa aspekta večnosti stvari izgledaju tako, ali u istoriji je, naravno, drugačije. Starim ljudima se to samo čini, jer levo je uvek levo i desno je uvek desno. Ja kao građansko lice sam uvek za levo a protiv desnice, protiv fašizma. To je i porodični zavet. Moji roditelji su bili partizani, tri mamina rođena brata su poginula kao dečaci, mama je terana u logor Tenje, otac ranjen. Danas sebe smatram Jugoslovenom, tj. apatridom. Ako sam nešto naučio od oca, to je da u ljudima druge nacionalnosti vidim samo braću, a svojima da puno ne verujem, poješće te za doručak. Zato je za umetnika najbitnija sloboda, izdaja, tj. politički kontradiskurs koji je tehnologija svake nezavisnosti, umetnik mora uvek biti u kontri naspram sredine u kojoj živi inače ga nema, adio, umetnosti. Naravno, umetnost koja deli takve propozicije, nije nikakva preporuka za život. Budale obično misle da im pisac govori šta treba da čine, da ih savetuje. Shodno tome dušebrižnici, političari i popovi, gledaju i dan-danas kako da osujete i eliminišu takve umetnike trovače, ali u toj funkciji brige za svoj narod su i umetnici tradicionalisti koji su zapravo iluzionisti i mitomani, posvećeni čuvanju patrijarhalnih stereotipa, da ne kažem, laži.

U tizeru ste naveli da je ovaj roman „surova pripovest o jednom svetu bez Boga ali i bez čoveka, u kom je jedini spas od patnje i bola, u pisanju kao pseudoumiranju„. Kako smo se našli u svetu bez Čoveka? Kako smo to dozvolili?

Mi živimo na groblju svih definicija, Čovek kao pojam, ali i kao pojava, je nestao, kao što je nestao i Bog. Čovek je još samo nekakva utvara. Ali to je prilično stara ofucana priča, znamo ko je to govorio još krajem devetnaestog veka. Isto kao što je i telo nestalo, pošto ono naravno, nije samo skup organa, tj. moralo bi da bude nešto više od toga. Zato danas imamo trgovinu tim stvarčicama, postoji tržište, makar tajno, pored donorstva. Kada kažem da će me pisanje spasiti, mislim na tehnologiju, verujem u tehnologiju, u taj proces, iako ne znam zapravo šta je tehnologija. Ne znam ni ko piše, ni za koga se piše, ni kako se piše, ali to je nešto pomoću čega premećem dane i dobro mi je bar za sada. Pisanje je kao tehnologija zapravo pipanje u mraku, od jednih vrata do drugih. Nema ni početka ni kraja, koji su u neodređenosti. Isti je slučaj i sa Istinom, izbledi, postane nebitna. To su te tzv. post istine. Opet matori senilni skrivoman filozofira po onoj Delezovoj preporuci da je filozofiranje i za pacere. Da li znam šta govorim?

Da li ste upravo zato hteli da podsetite da je istina važna? Stavili ste za moto teksta „Moj slučaj“ jedan Andrićev „znak pored puta“ u kom piše: „Pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima, a ponajviše prema istini.“ Reč istinu ste vi stavili u kurziv. Da li je moguće, po vama, putem književnosti vratiti Istinu u centar važnosti sveta?

Andrić se tu okliznuo. Pretpostavlja da postoji jedna Istina, ali mi danas znamo da postoji više istina, pa se onda postavlja pitanje: Koja istina? Da li je to istina onog koji piše, ili je to istina onih o kojima on piše, ili istina izvan svega toga? Ima još takvih problamatičnih mesta u Znakovima pored puta. Ali tako je to kad neko filozofira a nije filozof, i to u vreme pre Deleza koji je, kao što sam već rekao, otvorio prolaz svim amaterima. Čovek je imao potrebu da poseduje jednu istinu u jednom telu i jednoj duši, ali čovek je nestao. Danas malo ko mari za Istinu. Ipak, u pisanju mora postojati bar namera da se bude iskren, makar da je to nemoguće. Jednostavno, takva je priroda jezika, da svedoči, ali i da prikriva, i da krivotvori.

Vi niste želeli da od svog života napravite priču, ali su drugi to svakako uradili. Vi pišete i pričate priče, a i dok ste se bavili konceptualnom umetnošću, potom muzikom, uvek ste se trudili da budete na margini, ali ste, i ne samo u Novom Sadu, ličnost oko koje se ispleo mit. Imate status kultne ličnosti. Možda se to može objasniti onim što je Erih From napisao da nije dovoljno upoznati se sa drugim idejama, čak i kada su suštinski ispravne i moćne, već da ideja stvarno utiče na čoveka ako je živi onaj koji je predaje. Čini li se i vama da ste upravo zato što ste svoje ideje živeli, učinili da ih i drugi prepoznaju?

Mnogo sam sladak, ali da li sam stvarao pravu dobru umetnost? Postoje razne strategije da se zadobije moć i umetnik često nije ni svestan te manipulacije, te prevare. Da li sam ja postao kult prodajući maglu? Umetnik kao političar? Kako da nametnemo svoj diskurs, da obrlatimo što više obožavalaca. Ipak, samo živeti jedan san, mislim da nije dovoljno za dobru pravu umetnost. Postoji tu nešto drugo, nešto neshvatljivo, sudbina da budeš mali ili veliki Tišma. Ja jesam neka gradska figura, ali delo… Bilo bi mnogo bolje da sam stvorio dobru umetnost, nego što sam popularan u jednom malom gradu. Kao pesnik sam bio bledunjav, kao prozni pisac napisao sam drugorazrednu književnost, tzv. be produkciju, najvrednije sam ipak ostvario u muzici, neke pesmice od La Strade: Usamljeni vozač, Nečujni hod stranca, Okean u suton…