Medved u Kinu

Za „Vreme“ iz Berlina

Na ovogodišnjem, 57. Berlinalu bilo je prikazano ukupno 373 filma i to na 1190 projekcija u pedesetak dvorana širom nemačke prestonice. Prema navodima organizatora, interesovanje za ovaj festival bilo je veće nego ikada, o čemu govori podatak o više od 19.000 akreditovanih posetilaca iz 127 zemalja, uključujući 4000 novinara, i oko 200.000 prodatih ulaznica za projekcije.

Kao i mnogo puta do sada berlinski festivalski žiri, kojim je ove godine predsedavao američki reditelj Pol Šreder, iznenadio je kako kritiku tako i publiku. Pobedio je film Kineza Vanga Kuanana Tujino venčanje, koji govori o posledicama nagle i ubrzane industrijalizacije nomadske Mongolije. Tujino venčanje je pobedilo najpre zbog svoje izvornosti – film beleži pejzaž koji se zauvek menja i tegobni život ljudi koji ga naseljavaju. Stanovništvo ovog dela sveta prinuđeno je da se odseli u gradove, a sa njima i Tuja, sa dvoje dece i onesposobljenim mužem koji ne može da brine o sebi. Tuja, sa nepogrešivim instinktom za preživljavanje, oseća da mora da se razvede, a istovremeno nađe i novog muža koji će brinuti o njoj, deci, ali i o bivšem mužu koga ne može da prepusti sudbini. Možda tajna privlačnosti ovog filma ne leži samo u glumi, inače veoma poznate kineske glumice Ju Nan, nego i njenih partnera Mongolaca Batera, Senge, Zaja. Reditelj Vang Kuanan kao razloge za snimanje ovog svog filma navodi želju da zauvek „uhvati“ slike današnje Mongolije pre nego što ona kao takva nestane, i da ovekoveči postojeći ambijent pomoću priče i likova koji će biti apsolutno autentični.

Iznenađenje je svakako i nagrada za režiju izraeleskom filmu Bofort Džozefa Čedara. Ova instrospektivna priča sa dubokim i teškim dramskim nabojem govori o poslednjim danima istoimene tvrđave smeštene nekoliko kilometara od libanske granice, koju su 18 godina, koliko je trajao rat između Izraela i Libana (počeo je 1982), držali Izraelci. Najzad, kad su je napustili (24. maja 2000) minirali su je sa šest tona eksploziva. Ova eksplozija je jedna od najimpresivnijih scena u filmu, a drama se odigrava u prolazima, uskim koridorima tvrđave, njenim spavaonicima i polumračnim ambijentima. Glavni lik je Lizar, komandanat koji je u specifičnom odnosu sa tvrđavom (voli/mrzi je), svestan uzaludnosti odluke da se tvrđava nikako ne preda u ruke neprijatelju. Scenario je nastao prema istoimenom romanu Rona Lešema Ako postoji raj, koji kao i film govori o uzaludnosti ratova i koji je 2006. nagrađen najvišom izraelskom literarnom nagradom Safir.

Možda je ipak najviše začudila nagrada za glavnu žensku ulogu koja je otišla u ruke Nini Hos za nemački film Jela Kristijana Pecolda. Ovo je poslednji film njegove trilogije koju čine još ostvarenja Stanje u kome sam i Duhovi. Reditelj tvrdi da u Jeli prati zbivanja u paralelnom svetu, što teško da se može naslutiti sve do kraja filma kad saznajete da su glavni junaci poginuli na samom početku ove alternativne priče. No, stoji da nije bilo Nine Hos, ova minimalistička, pretenciozna priča bila bi bez daljnjeg negledljiva. Pa, ako je to ostavilo najveći utisak na žiriji koji je pred sobom imao sjajnu Merijen Fejtful u Irini Palm Sema Garbarskog neka mu bude. Možda žiri nije hteo da nagradi šezdesetogodišnju rok divu koja usput svraća na film (Marija Terezija u Mariji Antoaneti Sofije Kopola), ali je neshvatljivo zašto je mimoišao sjajnu Kejt Blančet u Dobrom Nemcu Stivena Soderberga ili Kineksinju Ju Nan u pobedničkom filmu Tujino venčanje. Ako se moralo nagraditi bar nešto nemačko, za to je bilo prilike kad je reč o muškoj ulozi. Pobeda Hulija Čaveza za mušku ulogu u filmu Neko drugi Argentinca Arijela Rotera gotovo je neshvatljiva. Ovo je film za koji su mnogi kritičari rekli da ne znaju šta je tražio u konkurenciji. Nagrada za mušku ulogu je komotno mogla da bude dodeljena Karlu Markovicu, glumcu iz nemačko-austrijskog filma Falsifikatori, koji je bio u samom vrhu kritičarske liste najboljih na festivalu. Karl Markovic, izrazita antizvezda, odlično je odigrao vrhunskog falsifikatora Soroviča u filmu o velikoj akciji koju nacisti spovode krajem Drugog svetskog rata, koristeći Jevreje logoraše ne bi li ogromnom količinom fasifikovanog novca izvršili udar na ekonomiju Britanije.

Krajem festivala od prikazanih filmova treba izdvojiti Služio sam engelskog kralja, koji je Jirži Mencel po romanu Bohumila Hrabala režirao toliko dobro da je dobio nagradu FIPRESCI.

DOKUMENTARCI: Završnica za završnicu, nagrade za nagrade, a filmske radosti pružili su i neki od dokumentarca i to naročito film Danija Levija Moj Firer: najistinitija istina o Adolfu Hitleru. Ovaj film, koji je u januaru prikazan u Austriji i Nemačkoj, doživeo je popriličan uspeh. Možda je to i zato što se prvi put u nemačkom filmu Hitler prikazuje kao komičan lik. Radnja je smeštena u vreme sumraka Trećeg rajha, u zimu 1944–1945, a prati nemačkog glumca jevrejskog porekla Adolfa Grunbauma (Ulrih Muhe) koga Gebels „izvlači“ iz koncentracionog logora ne bi li već posrnulog Hitlera obučio i pripremio za ubedljiv javni nastup koji bi stanovncima Berlina trebalo da podigne moral. Ukoliko uspe, glumac će spasiti svoju porodicu iz logora. Naravno da zbunjeni i depresivni, pomalo već izgubljeni Hitler nije baš dobar đak, što je osnova zabavnijeg dela filma, dok drugi počiva na ispovednim momentima do kojih dolazi kad Grunbaum primeni različite pozorišne taktike i marifetluke na već posustalom diktatoru. Hitlera igra poznati komičar Helge Šnajder.

Zanimanje su izazvala i dva dokumentarca, jedan posvećen modnom magnatu Karlu Lagerfeldu Lagerfeld poverljivo Francuza Rodolfa Markonija, a drugi večitom Endiju Vorholu Endi Vorhol: dokumentarni film Rika Bernsa. Film o Lagerfeldu prikazuje ovog maga visoke mode u punom elementu, veliča njegov šarm, talenat i genijalnu sposobnost promocije („Ja sam oživeo ženu koju je ubila Koko Šanel“). Vorholovi poklonici su sigurno stigli da odgledaju četvoročasovni film o svom ljubimcu. Ovaj dokumentarac ne komentariše i ne dovodi u pitanje Vorholov primat u modernoj umetnosti, nego samo beleži njegove „vrhove“. Vorhol se prikazuje kao umetnik koji je umeo da oseti draž trenutka i da tu draž pretoči u umetnost. On je „oslobodilac“ umetnosti od svih uvreženih standarda. Danas se smatra da su „šezdesete“ počele sa žurkom koja je 1964. priređena povodom otvaranja kultne Vorholove Fabrike (The Factory). Drugi deo filma je skoro ceo smešten upravo u Fabriku. Prate se i Vorholovi filmski zahvati, čuju se i vide Salvador Dali, Lu Rid, Denis Hoper i Bob Dilan. Poklonici Fazbindera, posebno su uživali u restauriranoj (za film) verziji TV serije Berlin Aleksanderplac, koja je povodom 25 godina od Fazbinderove smrti upriličena za prikazivanje na 57. Berlinalu. Ovaj zahvat je stajao 1,8 miliona dolara što je novac dovoljan za restauraciju sedam igranih filmova. Premijera u Foksbinu na Roza Luksenburg placu bila je pravi događaj. Prikazana su prva dva nastavka ove serije od postojećih 15, koje su tokom festivala mogle da se pogledaju u festivalskom bioskopu Sinemaks.

Najzad, svoju publiku je steklo i novo festivalsko događanje nazvano: Jesti, piti i gledati filmove, gde je pet dana tekao program filmova o hrani, večere sa diskusijama o filmovima i kušanjima kulinarksih marifetluka poznatih berlinskih majstora kuhinje, i to uz vina koja su birali takođe njihovi vrhunski poznavaoci (projekcije je posetilo oko 1700 ljudi, od kojih je gotovo hiljadu prisustvovalo razgovorima za večerom).

Da biste ovo sebi priuštili u Gropijus miroru („Martin Gropijus“ zdanje) trebalo je za film i klopu da odvojite 39 evra. No, sve ovo spada u ono što se zove „umetnost življenja“, na šta smo mi odavno zaboravili. Naravno, čitavo ovo zbivanje ima veze sa sponzorima ovogodišnjeg Berlinala, među koje spada i sada već svetski lanac Slow food.