Lepota ili ipak hrabrost?

foto: nada gank

Kada budete čitali ovaj tekst, Bitef će već biti iza nas. Zna se ko je pobedio: Gran pri “Mira Trailović” dobila je Jasna Žmak za predstavu-performans This is My Truth, Tell Me Yours, Specijalnu nagradu “Jovan Ćirilov” ravnopravno su podelile predstave Seksualno vaspitanje II: Borba i Trilogija Snaga kučke – I poglavlje: Nevesta i Laku noć, Pepeljugo. Publika je proglasila za najbolju predstavu Seksualno vaspitanje II – Borba. Žiri “Politike” je nagradu za režiju dodelio Milu Rau za predstavu Antigona u Amazonu. Nagrade nećemo komentarisati, ali moramo da primetimo da su ove godine, za razliku od nekih prethodnih, kada su publika, žiri “Politike” i glavni žiri glasali za istu predstavu, sada glasovi podeljeni i da je jedna nagrada čak podeljena između dve predstave. To jasno govori o tome da na kraju festivala ne možemo govoriti o samo jednoj predstavi koja je svojim utiskom prekrila sve ostale. No, ako ipak pokušamo da sažmemo festival u jedan utisak, onda bismo mogli reći da je moto festivala ne kako lepota već hrabrost (ne)će spasti svet. Naime, sve predstave koje smo gledali, naročito u drugom delu festivala, govore o različitim vrstama hrabrosti (i kukavičluka) i umetnički su hrabre na veoma različite načine. Evo čime objašnjavamo ovaj utisak.

foto: peter giodani

Prva predstava koju smo gledali u drugom delu festivala je predstava Pukotine Rouz Selavi u režiji Jana Krmelja i izvođenju Mestnog gledališča iz Ljubljane. Na početku predstave izvođači kažu da ćemo gledati predstavu o životu dvoje ekoloških aktivista (muža i žene) koje su moćne korporacije ubile i njihovu smrt zataškale. E sad, pošto smo veče pre toga na istoj sceni (velika scena BDP-a) gledali predstavu Budućnost, koja takođe tematizuje ekologiju i pošto smo u pozorištu, makar na početku, spremni da bezrezervno verujemo izvođačima, prihvatimo blanko njihovu tvrdnju. Međutim, malo po malo, neko pre, a neko kasnije, počinjemo da shvatamo da predstava nije o tome! Pukotine su veoma zanimljiva teatarska studija savremene paranoje koja se obilato hrani new–age smećem i masovno distribuira preko društvenih mreža i medijskih kanala. Kroz pukotine u priči glavnih junaka mi shvatamo kako funkcioniše taj mentalni sklop. Oni se boje da ih korporacije i vlade špijuniraju na društvenim mrežama, ali su istovremeno neprekidno na tim istim mrežama. Sve njihove “ekološke” aktivnosti se svode na brbljanje na društvenim mrežama i buling osoba koje po pravilu imaju veću društvenu vidljivost od njih. Mi vidimo kako dve prosečno nesnađene osobe, željne pažnje i sigurnosti, tonu u paranoju, zatvaraju se u svoj izmišljeni svet i toliko gube kontakt sa realnošću da počinju da se smrzavaju u svom stanu (jer ne mogu da plate grejanje) i gladuju i oni i njihova beba i njihova mačka. Ono što je poseban gušt za gledaoca je to da su neki događaji o kojima govore likovi očigledno istiniti, neki verovatno nisu, ali junaci iskreno veruju da jesu istiniti, a u nekim slučajevima oni namerno i svesno lažu. Gledaoci se nalaze u izazovnoj situaciji da na osnovu delikatnih tragova koji su “posejani” kroz stil glume i odnos videa i žive igre na sceni razaberu istinu od laži. Jedina mana je što mi ipak relativno brzo “provalimo” igru te ona postaje naporna i monotona. Da je predstava bila nešto kraća, bila bi efektnija, ali i ovakva kakva je ona je dobro upozorenje da moramo biti stalno budni i dovoljno hrabri da se suočimo i sa svojim i sa tuđim zabludama.

Predstava Palmasola – zatvorsko selo u produkciji Klara Teaterprodukcionen iz Bazela (Švajcarska) i Santa Kruz de la Sijera iz Bolivije govori o jednom blesavom Švajcarcu koji je zbog avanture i nešto novca švercovao drogu, a onda dopao zloglasnog zatvora u Boliviji. Sama tragično-apsurdna priča glavnog junaka deluje kao još jedan zatvorski film. No, glavna vrednost predstave je u tome kako su izvođači i reditelj Kristof Frik učinili da ambijent Ciglane na Slanačkom putu radi za njih. Sam prostor i način na koji publiku tretiraju izvođači (kao da je i ona deo tog ambijenta) čini da atmosfera deluje izuzetno sugestivno – gotovo da poverujete kako bi vam neko mogao uzeti kaput i cipele i zauvek vas ostaviti gole u toj “nedođiji”. Zato vam se spontano nameće pitanje da li je dramatično kršenje ljudskih prava u stvari mnogo bliže nama nego što se usuđujemo i da pretpostavimo…

foto: armin

Nakon uzbudljivog govora na otvaranju Festivala, svi smo sa velikom pažnjom očekivali predstavu Antigona u Amazonu reditelja Mila Raua (Ntgent, Belgija). Koncept ove predstave u mnogome je sličan konceptu predstave Orest u Mosulu, koju smo gledali pre neku godinu takođe na Bitefu. Reditelj je uzeo odabrane motive i stihove iz čuvenih antičkih tragedija (Eshilova Orestija, a sad Sofoklova Antigona) i iskoristio ih za svež pogled na globalno važnu temu (stradanje grada Mosula u sukobu sa Islamskom državom, odnosno stradanje šuma i stanovnika Amazonije). Na mestu stvarnog velikog stradanja Milo Rau i njegova ekipa snimili su dokumentarni materijal i rekreirali antičku tragediju, a zatim taj materijal emituju pred nama dok glumci ponovo igraju motive i rečenice iz tragedije koji sada postaju komentar i značenjska nadogradnja onoga što se dešava na velikom platnu. Ono što mi gledamo jeste pokušaj pronalaženja umetničkog odgovora na tragediju u realnom životu. Značenjski, pozorišna igra je u Antigoni u Amazonu još kompleksnija nego u prethodnoj predstavi – Kreont je bela sredovečna žena, a Antigona je tamnoputi mladi muškarac. Time je drami o sukobu dva principa pridodata drama o rodnim, klasnim i rasnim sukobima. Rezultat je taj da ono što je osnova sukoba u Sofoklovoj tragediji, a to je sukob mlade i nežne devojke i autoritarnog sredovečnog muškarca, ovde je sasvim zagubljen.

U prvom planu je hor i on kroz pozorišnu izvedbu rekonstruiše masakr koji je policija počinila nad demonstrantima (brazilskim paorima) koji su blokirali saobraćajnicu. U centru pažnje je, takođe, brazilska glumica koja, pošto je odigrala Antigonu u Amazonu, više ne želi da igra za potomke onih koji su porobili i opljačkali njenu zemlju, već samo za svoj napaćeni narod na rubu istrebljenja. U predstavi njenu ulogu preuzima glumac koji je igrao Polinika i koji novonastalu situaciju koristi da nas uputi u činjenicu kako je Brazil zemlja u kojoj su transrodne osobe životno ugrožene. U svemu ovome sasvim se izgubila Sofoklova Antigona. Ostala je zapitanost i briga za ekološku budućnost Zemlje jer se na snimcima koje nam je prezentovao Milo Rau sasvim jasno vidi da Amazonija sada izgleda kao Šumadija! Nekada moćna šuma sada je zemljište koje se intenzivno obrađuje, a velike međunarodne korporacije kopaju rude i ugrožavaju najsiromašnije stanovnike. Ne možemo a da se ne zapitamo da li bi naša policija pucala na poljoprivrednike koji blokiraju saobraćajnicu ako bi dobili naredbu “odozgo” i da li bismo mi, koji smo tapšali Milu Rau, bili dovoljno hrabri da u tom trenutku stanemo uz njih.

foto: carolina bianchi

Najradikalniji performans ne samo na ovom Bitefu nego na više Bitefa unazad je Trilogija snaga kučke – I poglavlje: Nevesta i Laku noć Pepeljugo Karoline Bjanki. Performans se bavi temom silovanja i formom i etikom performansa kao umetničkog čina. Karolina Bjanki istražuje sudbinu performerke Pipa Bake koja je krenula na put od Italije do Jerusalima autostopom obučena u venčanicu, ubeđena da u ljude treba imati poverenje i da umetnosti donosi lepotu. Performans-putovanje se tragično završio pred Istambulom kada ju je tip koji ju je povezao silovao i ubio. Karolina Bjanki ispituje granice doslednosti i hrabrosti u performansu i vezu između stradanja performerke i stradanja žena u realnom životu. Njen performans počinje kao predavanje o stradanju performerke, silovanju kao svakodnevnom događaju u Brazilu i silovanju i femicidu kao umetničkoj temi. Karolina Bjanki je harizmatična i veoma ubedljiva. No, ona se time ne zadovoljava, već se na neki način samožrtvuje (ili bi bilo bolje reći pravi eksperiment nad samom sobom?) tako što popije pred nama tzv. “drogu za silovanje”. Mi pratimo kako droga deluje na nju, kako se ona bori da ostane svesna i kako konačno pada u san tu pred nama. Tada na scenu stupaju njeni saradnici perfomeri i performerke koji igraju dramatične i asocijativne scene posvećene devojkama koje su silovane i istovremeno nam pokazuju šta se sve može učiniti sa drogiranim telom – skaču i viču oko nje, skidaju je nagu, trpaju u gepek automobila i na kraju joj nožem kidaju gaćice i kamerom ulaze u vaginu i pokazuju njenu unutrašnjost. Eto, to je silovanje: telo koje ne može da se brani, biće koje se rastače i nestaje u fleševima jakog svetla i zastrašujućeg zvuka, koža koja puca pod udarcima, grobovi u kojima trunu žrtve nikada do kraja istraženog zločina. Predstava traje dok se Karolina Bjanki polako ne probudi iz teškog sna. Čini nam se da bi neprilično bilo reći kako nam se predstava svidela, kao što bi bilo neprilično reći i da nam se nije svidela. Ona je jednostavno jaka i upečatljiva – svako od nas će dugo još nositi u sećanju ultimativnu posvećenost Karoline Bjanki ideji odbrane prava žene na sopstveno telo i prava performerke na svoju umetnost. Vrlo hrabro bez sumnje, ali može li umetnička hrabrost spasti svet?