Da je veliki Leonardo da Vinči bio i pripovedač, domaća javnost je imala prilike da sazna početkom sedamdesetih objavljivanjem knjige Basne i legende. U tom smislu knjiga Uzgrednik, zbirka Leonardovih tekstova koju je ovog proleća objavio beogradski Beli put, nije otkriće. Međutim, Basne i legende je pisao Bruno Nardini, najpoznatiji među autorima koji su prerađivali Leonardove priče, a u Uzgredniku su Leonardovi tekstovi, što znači da u tom smislu ova knjiga jeste otkriće za domaću javnost.
Osim Uzgrednikovog autora, ono što ovu knjigu izdvaja od ostalih u knjižari jeste njen izgled. Ovo je lepa knjiga, nezavisno od onoga šta u njoj piše. Zato Uzgrednik pripada knjigama koje se prvo razgledaju, stranicu po stranicu, pa se zatim pročitaju. Rađena je kao slikovnica, kao što su rađene i sve knjige Belog puta, pa je zato i za gledanje, a ne samo za čitanje. Ilustracije Đorđa Milovića su deo, odnosno nastavak teksta, ali su i celina za sebe. Neobičnog je formata, ispisana je fontom napravljenim po rukopisnim slovima korišćenim na italijanskom dvoru Leonardovog vremena, njeni tonovi asociraju na starinska izdanja, za paginaciju je korišćen sistem Leonardovog tajnog pisanja, a podloga svake stranice je renesansna što je, po rečima Branka Gavrića, autora dizajna knjige, bilo najteže postići.
Kako piše u podnaslovu, u Uzgredniku su poučne priče nalik na basne, dosetke, i aforizmi. Tu su skoro svi Leonardovi tekstovi i, kako garantuju u Belom putu, autentični su. Tekstove su sa italijanskog jezika iz Leonardovog vremena prevodila četiri prevodioca trudeći se da Leonardov tekst menjaju samo u detaljima koji su nerazumljivi sadašnjem čitaocu. Najveća tekstualna intervencija je naslov. Izabrana kovanica asocira na činjenicu da je Leonardo svuda nešto beležio: na marginama crteža, projekata, u sveskama, kao podsetnik, onako uzgred. Tako je u sveskama, kasnije povezanim u takozvane Leonardove kodekse, beležio svoje priče tajnim pismom s desna na levo, da ih ne zaboravi.
Leonardo je kazivao priče, nije ih pisao. U njegovo vreme je bilo uobičajeno da ljudi s pripovedačkim darom javno govore prozu, najčešće basne i priče s naravoučenijem tada veoma popularne zbog otkrića klasične književnosti. A prema jednom zapisu, ljudi su voleli da slušaju Leonardove priče. Bile su dubokomislene i zabavne, ali i pamtljive, pa su Leonardovi slušaoci počeli da ih prepričavaju drugima. Tako se desilo da je nekoliko Leonardovih priča odavno deo narodne književnosti Toskanaca.
Aleksandar Levi u predgovoru Uzgrednika ocenjuje da „Leonardove priče spadaju u sam vrh italijanske renesansne proze“. Lišene su retorike, a pune su živosti i kolorita. „Da Vinčijeve basne se bave univerzalnim temama, a pisane su pitkim i razumljivim jezikom. I one kao i mnoga druga Leonardova dela pokazuju koliko je ovaj neverovatni umetnik i pronalazač bio zainteresovan za ljudske strasti i slabosti. U svakom slučaju, svako ko bude pročitao ove priče istkane u paradoksu i obojene mudrom poukom upoznaće se sa još jednim, gotovo nepoznatim aspektom stvaralaštva ovog univerzalnog genija.“
