Leni fon Rifenštal

U 101. godini života u svojoj kući u Bavarskoj umrla je Leni fon Rifenštal. Novinska fraza o smrti poznate umetnice koja označava kraj jednog vremena i epohe nikada nije bila tačnija nego u ovom slučaju. Slavljena i prezirana, Rifenštalova je sigurno bila više od pukog Hitlerovog dvorskog reditelja. U najmanju ruku predstavljala je tačku u kojoj su se prelamale opasne struje politike, istorije, propagande i estetike XX veka.

Rođena je 1902. godine kao Helena Berta Amelija Rifenštal, i za njenog života svet se promenio stotinu puta. Počela je kao filmska glumica, a svoj prvi glumačko-rediteljski vrhunac doseći će u filmu Plava svetlost (1932). Ipak, dva filma koja će odrediti njenu sudbinu biće Trijumf volje, u kom je prvi put demonstrirala moć pokretnih slika snimajući kongres Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije u Nirnbergu 1934, i Olimpija, snimljen na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine. Za Trijumf volje, kojem je naslov dao sam Hitler i koji je za jedne uzoran primer propagandnog veličanja nacističke ideologije i estetike, a za druge primer genijalnog estetskog osećaja za ljudsko telo i monumentalnost, Leni Rifenštal je dobila prve nagrade na festivalu u Veneciji 1935. i na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. Sa hipotekom omiljene Hitlerove rediteljke, nakon Drugog svetskog rata nije mogla da radi na filmu. Ona je kasnije to komentarisala: „U Holivudu mi nikada ne bi dozvolili da snimam filmove kakve sam mogla da snimam u Nemačkoj. Nisam dozvolila da me unište kao umetnika.“ Okrenula se fotografiji i izazvala opet kontroverzne reakcije sa svojim serijalom fotografija sudanskog plemena Nubijaca. Sa 70 godina počela je da roni, a 2002. godine premijerno je prikazan njen film Podvodne impresije. Prošle godine, uoči proslave svog 100. rođendana, hiljadu puta braneći se od optužbi na račun njene nacističke prošlosti, odgovarala je da Trijumf volje nije nikakva nacistička propaganda, već „umetnost i to dobra“, kajući se istovremeno što tridesetih nije pošla put SAD, poput svoje slavne sunarodnice Marlen Ditrih. „Ali, najviše mi je žao što sam upoznala Hitlera. To je najveća katastrofa u mom životu, koja će me pratiti do smrti“, govorila je tada. „Lako je sada reći da je on bio čudovište, ali mi to tada nismo znali.“