Lele WC

Na Marsu je sonda „Radoznalost“, u Londonu Olimpijada, u Siriji sve krvaviji građanski rat. Svet se promenio i stalno se menja – baš kako reče Tolkin na samom početku Gospodara prstenova. U Srbiji se formira nova vlast, dok se ekonomija klacka na ivici kolapsa. Uprkos svemu, televizijski prilog o kojem razmišljam punu nedelju dana bavi se neuporedivo banalnijom temom.

Dopisnik TV B92 Bratislav Ilić je napravio mali biser TV novinarstva u svojoj priči o leskovačkim mostićima. Pošto nismo u rodu, mogu čoveka mirne duše da hvalim bez straha da ću biti optužen za stranačku ili porodičnu pristrasnost.

O mostovima na Seni je pisao Apoliner, o vremenu koje protiče pod njima, most je i Andriću bio motiv, ali u Leskovcu je most građanima postao – nasušna potreba!

Verovali ili ne, ovaj grad sa 100.000 stanovnika, centar regije, prestonica roštilja i paprikarstva, već godinama nema nijedan javni toalet! Pošto gotovo 150.000 građana regije pre ili kasnije svrne u LE da obavi nešto, logično je da pre ili posle oseti potrebu da se olakša. Tu nastaje muka i nevolja koju poznaju samo oni što su barem jednom u životu shvatili da počinje trka sa vremenom. Rešenje je pronađeno ispod gradskih mostova, tačnije mostića, gde onako an pasan svratite, piškite i produžite dalje. Dopisnik Bata Ilić je tako snimio potpuri leskovačkih popišanaca, poštujući anatomsku razliku devojčica. Njih nije snimao jer bi snimak previše otkrio i hvala mu na tome, ispao je pravi Žentlmen. U prilog teoriji harmonije haosa – uočio sam pravilnost u ponašanju naših građana. Tokom potpuno asocijalnog ponašanja kakvo je pišanje pod mostom, javlja se unutrašnja potreba za redom i skladom, pa se pored pišaonice spontano i disciplinovano formira red. Ne zaboravite da je situacija dodatno opterećena fiziološkim pritiskom bešike, ali do danas nije zabeležen pokušaj prolaska preko i mimo reda. Nema prepišavanja!

Anketirani građani su odreda složni u oceni da je situacija neodrživa i da nužda zakon menja. Jedan simpatični brkica je upotrebio divnu metaforu dostojnu junačke poezije. On tvrdi da bi trpio dok može a kasnije „pustio da ide svojim tokom“!

Prema postojećim planovima, lokalna vlast, gle čuda, nema nameru da gradu podari novi javni toalet. Čak ni onaj plastični provizorijum Toi Toi, tek da narod otoči kad se bure prelije. Eto očiglednog primera suštinskog nerazumevanja vlasti i građana koje počinje i završava se elementarnim ignorisanjem fizioloških činjenica. Opet, ne bih da budem đavolji advokat, al’ kad se setim onog javnog toaleta u Kraljevu što ga je gradio Šarančić sa železnice, što je koštao, ako se ne varam, 70.000 evra, onda je strah u Leskovcu opravdan. Da vas podsetim, to je opština sa sedam puta više opštinskih činovnika od predviđenog broja. Svaka promena vlasti je dovodila do zapošljavanja nove ture, a stara je po prećutnom dogovoru ostajala. Po kancelarijama nije bilo dovoljno stolova ni stolica, pa radili ljudi po smenama. Ko zna pošto bi koštao taj LE ve-ce.

Ova opereta se, verovali ili ne, ovde ne završava. Narod piški po kafićima, gazde pred kamerama pokazuju neverovatnu dozu ljubaznosti, šta da rade, bolje da istrpe nego da gosti u baštama gledaju sugrađane kako piške.

Tek tada prilog dobija neočekivan obrt. Ispostavlja se da javni toalet u Leskovcu ipak postoji,ali je ulaz zazidan i pokriven novosazidanim ugostiteljskim objektom lokalnog biznismena i tajkuna. U gradskom parku je nikao kafić u čijim temeljima je ostao, u formi katakombe, davno izgubljeni leskovački javni toalet. Majstor je privatizovao fiziološku potrebu u surovom tranzicionom grabežu. Nije se pojavio pred kamerom, ali je obećao da će osloboditi ulaz u WC. Tako je dopisnik Bata Leskovčanima vratio pravo na dostojanstveno obavljanje male i velike nužde. Ja bez trunke ironije verujem da je mnogima ovo otkriće po značaju ravno sondi na Marsu, ili rečima Mašinke Lukić koja je opevala Apolo 7: „Džaba zvezde i planete dok na Zemlji plače dete!“