Koreni iz tame

Temu ove izložbe nikako ne treba shvatiti kao direktnu vezu sa simbolističkim pokretom u slikarstvu krajem XIX i početkom XX veka, niti sa njegovim kasnijim odrazima. Tema ove izložbe je drugačija i po svojim izvorima i po svojim posledicama. Time ona dobija i u svojoj širini i na svojoj kompleksnosti, odnosno i na svojoj univerzalnosti, jer je simbolično oduvek bilo fundamentalni izraz ne samo čovekovog ponašanja u svakodnevnom životu nego i same umetnosti. Šta nam to govori? Zašto savremeni čovek ističe simbolično? Šta traži u njemu? Šta je to što povezuje osnovne fenomene čovekove onostrane egzistencije – snove, mitove i religijske obrasce? Koja je to nit koja se proteže iz podsvesti u realnost, raspredajući mnogoznačnost u kojoj se oličavaju čovekove manifestacije? Kako se zove jezik koji nam omogućava da razumemo nemušti govor našeg bića, jezik kojim je osnažen naš napor da razumemo sebe i druge oko sebe? Kojim smo to jezikom tako čvrsto i neraskidivo povezani, a čije bi nas odsustvo vratilo i bacilo u zaborav? Šta je to što nas povezuje sa našim precima, sa prvim čovekom, i sa našim naslednicima, sa poslednjim čovekom? To je simbolički jezik. To je „jezik u kojem su unutrašnja iskustva, osećanja i misli izraženi kao da su čulna iskustva, kao da se događaju u spoljašnjem svetu… To je jedini univerzalni jezik koji je ljudska vrsta ikada razvila, isti za sve kulture i u celokupnoj povesti“ (Erih From)…

Ono što je važno za savremenog čoveka jeste činjenica da simboli povezuju različita duhovna iskustva. Simbolično je zajednički sadržitelj čitavog ljudskog iskustva: od formiranja sveta do sveta koji se manifestuje u ovom trenutku. Zbog toga je potrebno imati svest o svetu kao celini, bez obzira na to što su se simboli kroz vreme, prostor i iskustvo menjali, proširivali svoje značenje, deformisali se, profanisali se, kako u različitim tradicijama tako i u svakodnevnom životu. Zbog toga su prisutni u mitologijama, i u mnogobožačkim i monoteističkim religijama, ali i u ateizmu i u umetnosti. Simbol je, dakle, večita svest o celini. (…)

Sredina bez tradicije proučavanja simbola neće oberučke prihvatiti jednu ovakvu izložbu. Još jedan razlog moguće odbojnosti leži u činjenici da su se kod nas i umetnici i proučavaoci umetnosti retko kada i retko sistematski bavili smislom kako umetnosti tako i egzistencije. Fragmentarna misao o tome doprinela je partikulaciji slike sveta, kojoj je najviše odgovaralo da prihvati već gotove obrasce, pojave, izme, ideje koje na svetskom tržištu ideja nudi razvijeni svet, moćan u svome smislu za sistematično poimanje stvari i pojava i odlučan da nametne „opštevažeća“ pravila.

Ali to ne znači da simboličnog u našoj kulturi nije bilo. Naprotiv, ono je prisutno, pre svega, u slikarstvu i književnosti, što pod uticajem nekih evropskih pojava te vrste – krajem XIX veka i početkom XX veka (simbolizam, na primer), što pod uticajem nekih umetničkih opredeljenja između dva rata (nadrealizam, na primer), što u sklopu interesovanja, sinteza i vraćanja tradiciji moderne umetnosti posle rata. Dakle, kod nas je reč više o individualnim otkrićima nego o pokretima širih razmera, više o umetničkoj intuiciji nego o svesnom primenjivanju programa, manifesta i kodeksa iz savremene umetnosti Zapada. (…)

Kada je 1892. godine na Salonu Ruža+Krst u Parizu otvorena izložba novog slikarstva, kritičar „Merkir d Fransa“ je konstatovao da u tadašnjem slikarstvu postoje dve škole: impresionisti i simbolisti. Pripadnike ove druge je okarakterisao kao slikare koji na svoje slike prenose razložen čulni utisak, „da bi ga mirno opet složili u nameri da u svojim delima izraze ne ono što je prolazno, već stalnost i večita značenja“. I zaista, osobina simboličnog slikarstva jeste uspostavljanje večnog značenja naslikanog, želja da se čulni svet približi i poveže sa svetom neprolaznog. Zbog toga su teme simboličnog slikarstva vezane za prirodu, za promenu godišnjih doba, za večna osećanja, kao što su ljubav i strah, tuga i uznemirenost, za mitske i biblijske teme koje upravo izviru iz duševnog; dakle, za večno kretanje i promene u čoveku i prirodi. Slikara simbolistu ne privlači prolazni svet istorijskih i društvenih događaja, svet tehnologije i progresa; on se vezuje za ono što je izvor večnog, onog što je neposredno utemeljeno u postojanju. „Privlači nas stalni vid stvari, a ne znamo šta je unutar njih, ono što se krije i što nas uzbuđuje“ – ova Plotinova opaska mogla bi da bude misao koja prožima slikare simboličnog.

(deo teksta iz kataloga izložbe)