Nema sumnje da se Zabeleške o skandalu mogu okarakterisati kao pogled kroz ključaonicu, voajerska invazija na privatnost jedne engleske porodice (više)srednje klase. Golicavost i uzbudljivost ove ugodne pozicije prestaje kada shvatimo šta se tu vidi. A vidi se upavo ona minorna transgresija malog (slavnog ili ne, svejedno) čoveka koja teško da zavređuje pažnje ali koja je, u nesposobnosti zapadne civilizacije da proizvede Život, postala bučna manifestacija tog nedostatka. Ovo je, upravo, jedna opisna definicija skandala. Ovaj film je savršena ilustracija teze da u modernom svetu tragedija više nije moguća te da je degradirala u vulgarnu ispraznost skandala.
Okosnicu filma čini komplikovan odnos dve nastavnice londonske srednje škole u odličnom tumačenju Džudi Denč i Kejt Blanšet. Pokretač akcije je lik starije nastavnice Barbare, jedan od najkompleksnijih likova u skorašnjoj istoriji kinematografije. Podjednak majstor u zavaravanju kao i samozavaranju ona bez trunke nedoslednosti spaja cinizam, lukavost i manipulativnost sa naivnošću i emotivnim infantilizmom. Humor u filmu uglavnom se zasniva na Barbarinim ironičnim opservacijama koje se tiču sitnih razlika između (pod)klasa engleskog društva, što ovdašnjem gledaocu neće biti teško da razume ali daleko od toga da će mu nešto značiti. U središtu priče je pak nastavnica likovnog, Šiba Hart. Iako ključni lik sa stanovišta fabule, u dramaturškom pogledu je od sekundarnog značaja, gotovo irelevantan. Ona je ono što se zove mašina želje, ona sama ne vrši radnju već samo trpi želje drugih likova, savija se i oblikuje poput plastelina pod težinom njihovih afektivnih zahteva. Ona je predmet raznolikih ali jednako neprimerenih naklonosti, s jedne strane njenog petnaestogodišnjeg učenika a sa druge strane njene starije koleginice. Opet mislite evo nečeg sočnog, skrivenog, uzbudljivog. Međutim, ovde je reč o nečem drugom i važnijem. Naime, film, u linčovskom smislu, otkriva unutrašnje funkcionisanje Želje. Može se reći da je moderna verzija Smrti u Veneciji. I ovde, slično kao i kod Tomasa Mana, izbor opisa ljubavi između starije gospođe i znatno mlađe žene ne služi da se promoviše, brani ili zloupotrebljava homoseksualizam. Naprotiv, ovaj izbor služi da se ukine seksualnost kako bi se pokazala prava priroda afekcije. Hegel mora da je gledao ovaj film kada je napisao da ljubavnici nemaju tela. S druge strane, Šibina veza sa petnaestogodišnjim dečakom je opet svedena samo na seks, na prazan akt libidalne razmene, na ništa drugo osim na telo. Obe strane Šibine avanture su, zapravo, spoljašnja manifestacija njene životne situacije, odnosno lične žrtve podizanja mentalno zaostalog sina i života sa dosta starijim i, kako se nagoveštava, impotentnim mužem. Situacija u kojoj se zatiče kada se posle deset godina ovog porodičnog zatočeništva vraća u društvo i zapošljava kao nastavnica, upravo je projekcija njenih privatnih frustracija. I to je ono što zaplet čini konzistentnim i gotovo nebitnim, što ne izlazi izvan okvira jedne psihoterapeutske seanse. Reč je, dakle, o psihodrami ili igrokazu jedne neuroze.
Film je genijalan u svojoj otužnosti, na granici odsustva radnje. Svaka drama računa sa spoljašnošću, sa mogćnošću neke akcije, sa jedinkom koja moralno odlučuje i čije odluke imaju neke realne posledice u svetu. Ova priča se klati na oštroj ivici da je uopšte moguće ispričati je. Ovde je sve toliko spušteno do nivoa unutrašnjih lomova i tenzija, do one prljave i nezanimljive privatnosti, da Zabeleške nemaju sopstvenu dramsku strukturu i rediteljske postupke, već ih pozajmljuju od drugog filmskog žanra, horora. Ovaj film je, ne uprkos, već upravo zbog svega toga veoma dragocen jer donosi jednu uznemirujuću dozu savremenosti, koja ostavlja traga na gledaocu otkrivajući mu nešto o njegovoj sopstvenoj ružnoći. A to je uvek cena gvirenja kroz ključaonicu.
