Ime pisca ume da poremeti čitanje, da ga oboji sugestijom, ili pogura inercijom prethodnih tekstova. Za vrednost teksta, međutim, ne garantuje ime autora, već sam tekst. Ništa autoru ne vredi, post festum, da objašnjava šta je hteo da kaže, odnosno šta nije hteo reći: tekst, prepušten na milost i nemilost tumača, odbraniće sebe samog, ili će da propadne. Idealno čitanje bilo bi, utoliko, čitanje u kojem se ne zna ime pisca. (Neki od najuzbudljivijih trenutaka u životima knjiških moljaca događali su se u mladalačkim lutanjima između bibliotečkih polica, u tim lavirintima od knjiga kada se veza između autora, neiskusnom moljcu uglavnom nepoznatog, i čitaoca-moljca uspostavljala ili dodirom, ili sa prvim redovima teksta, dok se knjiga, u stojećem stavu, prelistava na licu mesta, ili, naprosto, zahvaljujući zvučnom, lepom imenu pisca kakvo je, recimo, za dolepotpisanog moljca bilo ime „italijanskog“ pesnika Ezre Paunda.) S druge strane, danas je gotovo nemoguće orijentisati se bez imena autora: čitamo neke knjige jer ih je napisao upravo taj, a ne neki drugi pisac. U protivnom načisto bismo propali pokušavajući da se snađemo u moru smeća koeljovskog tipa. Kada je o filozofskom tekstu reč, više poverenja imamo, ne bez razloga, u iskusnije autore, dočim se za rečnike, enciklopedije, pojmovnike definitivno zahteva iskustvo. Sve dok se ne pojavi klinac koji rasturi žurku.
Zadarski student filozofije Matko Sorić napisao je i objavio, ni manje ni više, nego 500 stranica gabaritni filozofski rečnik pojmova postmodernističke filozofije. I, da ne odugovlačimo, uradio je to (neočekivano) dobro. Ne samo, dakle, što je korisnim i, u najvećoj meri, pouzdanim tekstom ispunio 500 stranica – pri čemu se ne stiče utisak da je reč o mlađahnom skribomanu, čega je međ’ studentima filozofije uvek bilo (u težim slučajevima zrelost nije donela osećaj za meru, naprotiv) – nego je pokušao da sistematizuje nešto što se, po postavci, po definiciji, opire svakoj sistematizaciji: postmoderno mišljenje, naime, nastalo je kao reakcija na sistem, kao odgovor na nasilje sistema, kao autoimuna reakcija mišljenja identiteta. Udeo mladosti u ovoj priči zaustavlja se, otprilike, na ovom mestu. Preporuku za čitanje, pak, pronalazimo u prvim rečenicama predgovora: „Ova knjiga nastala je iz neozbiljnog studentskog projekta“ koji je „bio osmišljen kao kružok za otvaranje tema iz postmodernističke filozofije. (…) Reakcija je bila neopisivo pozitivna: seminar je pohodio vrtoglavi broj od čak četvero ljudi. Što je za zadarske prilike bilo sasvim solidno. Iz tih razloga je forma kružoka bila nemoguća. Bilo bi previše zahtijevati dodatan angažman od ionako plašljive publike.“ U ovim se, sasvim nefilozofskim redovima, prepoznaju dve odlike nužne za svaki upliv u postmodernističku filozofiju, odnosno za govor o njoj (iz duha nje same): duhovitost i odvažnost. Vodeći autori postmodernističkog mišljenja – koji su, uzgred budi rečeno, svi, bez izuzetka, odbijali takvu odrednicu, ili bilo koju drugu vrstu svrstavanja – odbacili su obrazinu ukrućene ozbiljnosti, odoleli su zovu neprozirne dubine i, nošeni ničeanskom inspiracijom, u svoje pisanje uneli humor, ironiju, igru, zavođenje, žovijalnost, brigu za jezik, a da, istovremeno, nipošto nisu odustali od onoga bez čega nema filozofije: napornog rada pojma. Matko Sorić je to jako dobro razumeo.
Ipak, kako je moguće napisati ovakvu knjigu bez znanja i iskustva? Može li, naime, neko ko po prirodi stvari, po sili svojih godina, nema iskustva tamo gde je iskustvo jedan od bitnih činilaca, može li, dakle, neko kome tek predstoji ozbiljno i dugo čitanje da napiše relevantan filozofski tekst enciklopedijskog tipa (enciklopedije su svojevrsni čuvari iskustva)? Ako je suditi po Sorićevoj knjizi, odgovor je – da, može. Kako? Pa tako što će znanje koje se stiče iskustvom da nadomesti ne samo velikim radom, već pre svega duhovitošću i hrabrošću. Odmah bi valjalo odbiti prigovor da duhovitost i hrabrost nisu bitne odlike filozofskog diskursa. Jesu. Dovoljno je pogledati samo pustoš, tugu i dosadu što je za sobom ostavljaju korektni tekstovi koji imaju sve osim duha i odvažnosti. Najzad, ako se već niko od iskusnijih kolega nije usudio da uđe u ovakav projekat (što se takođe može podvesti pod rubriku „plašljiva publika“ iz uvodnih Sorićevih rečenica), onda više nema razloga da zakeramo i ostaje nam da se prepustimo zadovoljstvu što se pojavila jedna ovakva knjiga.
S obzirom na rasredištenost postmodernističkog mišljenja, izbor pojmova koje bira Sorić mogao je da bude i drugačiji, ali u osnovi najvažnije reference su tu, a prethodnu rečenicu ispisujemo veoma svesni toga da je i pojam „važnosti“ i te kako doveden u pitanje u ovakvom poduhvatu. Da duh i pažljivo oko/uho umeju da nadoknade neiskustvo, pokazuje i izvanredno umesno ubacivanje odrednice „narod“ u rečnik postmodernističkih pojmova. Narod je, razume se, predmoderna kategorija koja sa modernim dobom dobija na snazi, ali Sorić veoma umesno pokazuje kako postmodernističko mišljenje razgrađuje taj pojam, kako ga dekonstruiše, šta znači dovesti u pitanje tradiciju, čime u jednom performativnom gestu pokazuje rad dekonstrukcije. Ono, pak, što se u filozofskom diskursu ne menja i što se ni ne može promeniti jeste to da ono operiše pojmovima, a da bi se pojmovima operisalo moramo da znamo šta oni znače. No, ovde opet nailazimo na važnu posmodernističku lekciju: pojmovi u sebi uvek nose višeznačnost, a jednoznačnost nije drugo do hermeneutičko nasilje. Utoliko je rad pojma uvek, deridijanski rečeno upisana neodlučivost (eto jednog pojma koji bi Sorić morao da uvede u svoj rečnik), a što znači da ni pozicija povlašćenog (iskusnog, starijeg, moćnijeg…) tumača više nipošto nije unapred obezbeđena.
