Glupe materice i naše sestre majmunice

Evolucioni biolozi skloni su da tvrde kako je osnovna uloga žene da rađa i gaji potomstvo. Sve druge ženine biološke funkcije podređene su ovoj, glavnoj i, štaviše, uslovljene njom. Pojednostavljeno, rođene smo da rađamo. Ako to ne možemo ili nećemo, nismo baš sasvim svoje, a ni pri sebi. Iako toga nisu svesne, sve što žena čini i čemu stremi, u službi je toga da nađe jednog, jedinog, pravog, plodnog mužjaka, čiji će se „punoglavac“ spoznati sa njenom jajnom ćelijom, a onda će se njih dvoje zagrljeni ugnezditi u materici i rezultirati novim životom. Čiča-miča i gotova priča, smisao postojanja žene postignut! Zaključak: žene su po prirodi monogamne, brak je njihova tvorevina, mreža u koju muškarac mora da bude uhvaćen i potom dobro upetljan da se ne bi izmigoljio.

Pre nego što se iznervirate zbog toga kako evoluciona psihologija gleda na ženu, ili se pak složite s tim gledištem, dužni smo da vas obavestimo da je jedna žena naučnim argumentima uspela da pobije ove tvrdnje još 1999. godine. Sticajem okolnosti, knjiga Žena – Intimna geografija autorke Natali Endžier kod nas je objavljena tek nedavno u izdanju beogradskog NNK, ravno 15 godina nakon izlaska prvog izdanja u Sjedinjenim Američkim Državama. Srećom, decenija i po, gledano iz perspektive naučnog razvoja i otkrića, i nije predug period, pa se vremenski razmak ne oseća preterano. Ova knjiga jednako je aktuelna i danas: ženska fiziologija podjednako je tačka oko koje se pletu razne društveno-političke konstrukcije danas kao i pre 15 godina.

Da je imala priliku da pročita knjigu Natali Endžier, Simon de Bovoar bi se sigurno složila s njom, premda je provela život posvećena jednom muškarcu. Osim toga, bez obzira na svoj feminizam Bovoar je verovala da su žene uvek u poziciji gubitnika u ratu polova.

ŽENKE I MUŽJACI: Endžier, dobitnica Pulicerove nagrade i dugogodišnja autorka članaka na temu biologije i, uopšte, nauke, u „Njujork tajmsu“, polazi od stare pretpostavke evolucione psihologije da su žene determinisane da rađaju i da budu monogamne. Kroz slikovit prikaz i temeljnu analizu ženske fiziologije, ona obe pretpostavke zdravorazumski obara. Da bi dokazala kako žena nije ni za šta od navedenog prirodno determinisana, Endžier razlaže žensko telo do poslednjeg molekula. Pretpostavku težnje ka monogamnosti obara sasvim lako, pozivajući se na proučavanje ponašanja primata.

Krajnji cilj ove analize je da pokaže kako je čitava nauka, a posebno evoluciona psihologija i sa njom udružena biologija – „androcentrična“, to jest da ženu i žensku fiziologiju i ponašanje tumači muškim očima. Ništa neobično, reći će Endžier – i u životinjskom svetu ima bezbroj primera mužjaka koji pokušavaju da kontrolišu seksualnost ženki. Ako mužjak šimpanze vidi da ženka iz njegovog čopora trebi vaške nekom drugom mužjaku, iz drugog čopora, on će je ujesti ili udariti. Da li će tako uspeti da je natera da samo s njom ima potomstvo? Pa, neće: analiza DNK šimpanzi rađena u Gombeu, pokazala je da samo polovina mladunčadi ima očeve iz klana kom pripadaju majke. Ženke šaraju. Mužjaci se zbog toga ljute.

U čemu je glavna razlika između žena i, kako Endžier voli da kaže, njihovih sestara majmunica? Žene je neko pogrešno ubedio da se moraju prikloniti mužjaku, ako hoće toplo skrovište, hranu i udobnu egzistenciju za sebe i svoje potomstvo. Veruju da su manje sposobne od mužjaka i da im treba zaštitnik i staratelj. Ženke većine životinjskih vrsta ne gaje ovakve zablude. Sasvim dobro se same snalaze za hranu i krov nad glavom.

Još jedna zabluda koju Endžier vrlo uspešno razbucava nedavno je dobila i naučnu potvrdu: ženska seksualnost se ne razlikuje mnogo od muške. Žene seks žele podjednako često kao i muškarci. Androcentrična nauka vekovima nas ubeđuje da je seks nešto što muškarci žele mnogo više nego žene. Ako je tako, kaže Endžier, zašto onda muškarac nije sposoban za još jedan seksualni odnos odmah posle prvog, dok žena može da ih ima koliko želi, jedan za drugim? Kad smo već kod toga, Endžier postavlja pitanja koja su i danas aktuelna: koja je evolutivna funkcija klitorisa, zašto žene žive duže nego što traje funkcija njihovih reproduktivnih organa, da li je estrogen zaista isključivo ženski hormon?

LUTAJUĆI ORGAN: Posebnu pažnju Endžier posvećuje materici, i to ne bez razloga. Muški i ženski polni organi mogu se posmatrati analogno: klitoris je replika penisa, jajnici su replika testisa, usmine su replika skrotuma. Tako posmatrano, žensko telu dođe kao neka čarapa izvrnuta naopako. Muška čarapa, naravno. I sve bi sa tim povlačenjem analogija između muških i ženskih organa išlo glatko – da nije materice. Muškog ekvivalenta ovom organu naprosto nema. Tu na scenu ponovo stupa nauka sa svojim muškim viđenjem stvari: još od Hipokrata koji je matericu nacrtao kao neman sa rogovima i pipcima, te ustvrdio kako je ona „lutajući organ“ koji pluta po telu kako mu volja i kontroliše ponašanje žena, preko histerije, specifično ženske „bolesti“ izazvane postojanjem materice, do današnjih dana kada se gomila ginekoloških tegoba rešava prostom sečom, hirurškim uklanjanjem ovog organa, materica zapravo ostaje velika misterija za nauku. Sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka, zvanična medicina smatrala je da materica ima isključivo pasivnu ulogu, da se snabdeva hranom koju proizvodi telo, a da mu zauzvrat ne daje ništa. Tek tada otkriven je prostaglandin, hormon koji proizvodi materica, i koji je najodgovorniji za kontrakcije glatkih mišića, kakvima je i ona obložena. Hipokratova predstava o materici vladala je sve do vremena renesanse, kada je Leonardo da Vinči uradio prvi crtež fetusa obmotanog pupčanom vrpcom i matericu kao organ sa samo jednim otvorom.

Materica je važan organ. Svako ljudsko biće udobno je plutalo u njoj dok nije došlo na svet. Očekivalo bi se da će zvanična medicina i nauka pokazati malo više poštovanja prema njoj. No, upravo tu počinju problemi: sve do kraja XIX veka lekari su tvrdili da se materica takmiči sa mozgom za snabdevanje krvlju. Kakav divan argument protiv obrazovanja žena: imaju taj organ koji smeta njihovim mozgovima da rade kako treba. Ako reše da se zamajavaju školovanjem, neće imati dovoljno krvi da rađaju decu. Ako pak reše da rađaju decu, materica će im popiti mozak.

Iako danas znamo da niko nije glup samo zato što ima matericu, „materični ratovi“ se vode i dalje: debate o pravu na abortus nisu ništa drugo do pokušaji da se žensko telo stavi pod kontrolu i upravu nekog drugog, a ne nje same.

ŽIVOT POSLE ŽIVOTA: Dobro potkovana naučnim znanjem i sa okom za detalje, Endžier u devetnaest poglavlja mapira žensko telo: jajne ćelije, matericu, grudi, hormone i mozak, pozivajući se na obilje naučnih studija i malo poznatih činjenica (klitoris ima 8000 nervnih završetaka, duplo više nego penis), kako bi ponudila feministički pogled na biologiju. Primera radi, Endžier do detalja objašnjava čudesnu moć i kompleksnost ženskog hromozoma, zaslužnog za razvoj hiljada gena, za razliku od svog muškog „suparnika“, koji učestvuje u svega nekoliko desetina.

Zapadnu predstavu o menopauzi kao periodu koji za ženu znači život posle života, nekakav suvišan period u kom žena životari nakon što je obavila svoju biološku funkciju, Endžier razbija prelazeći na teren antropoloških istraživanja. Pleme Hadžiopi živi na severu Tanzanije. Hadžiopi su lovačko-sakupljačka zajednica. Dakle, žive u uslovima u kojima je ljudski rod evoluirao. Iako među njima ne vlada matrijarhat, starije žene, one koje su prošle menopauzu, najproduktivniji su i najkorisniji članovi društva. One su najbolji lovci i najvredniji sakupljači bobica. Svoj ulov dele sa onim članovima društva koji nisu u stanju da se brinu o sebi: decom, trudnicama i novopečenim majkama. Svaka majka koja doji i ne može da skuplja hranu, ima stariju pomoćnicu koja se stara o njenoj starijoj deci. Zato su i najcenjenije i najpoštovanije upravo žene koje su prošle menopauzu.

Za to vreme, mi, progresivni zapadni ljudi, farbamo kosu, peglamo bore i kljukamo se hormonima, jer mladost je dobra, a starost loša. Slično je i sa mašću. Estrogen je najveći „krivac“ za to što žensko telo ima više masti nego muško. Ali zapadna civilizacija još nije našla način da se nosi sa mašću. Zatrpavamo devojčice slikama mršavih manekenki, a gojaznost ima status moderne kuge. „Blesavo i samoporazno“, kaže Endžier.

Jedna od najboljih strana ove knjige je to što, iako nauci postavlja mnogo više pitanja nego što nudi odgovora, Natali Endžier nudi čitaocima i budućim generacijama jedan putokaz. Knjigu završava ličnom uspomenom na večeru iz 1987. godine kada je sedela sa svojom majkom, bakom i osamnaestogodišnjom rođakom. Na pitanje da li bi, da mogu, izabrale da se rode kao muškarci, sve četiri su rekle: da. Deset godina kasnije, Endžier je podsetila majku na taj razgovor. Obe su se složile da više ne misle tako. „Verujem u permanentnu revoluciju uma i volje. Za moju majku i mene promena mišljenja došla je kao rezultat saznanja da naša snaga dolazi od toga što smo žene i od razmišljanja o tome šta znači biti žena – ovde, sada, u ovoj kulturi“, završava Endžier, inače zakleta ateistkinja i vatrena sledbenica nauke i znanja.

ŽENA: U vodi Eugena fon Blasa, 1914.