Film o nezaboravljanju

Retko se u srpskoj kinematografiji sreće ostvarenje takve silovitosti, iskrenosti, emotivog naboja i potpune ljudske ogoljenosti kao što je film Sutra ujutru reditelja Olega Novkovića i scenaristkinje Milene Marković, koji se odnedavno prikazuje u bioskopima. Iako će vam možda posle ovakvog uvoda zvučati neobično, ovde se radi o pravoj pravcatoj melodrami. O čemu je dakle reč?

Biši novobegradski zvrndov Nele vraća se u rodni blok posle dvanaestogodišnjeg emigrantskog staža u Kanadi. Tamo zatiče prijatelje koji vode skoro isti život kao i kada ih je poslednji put video, zatiče grob jednog od njih i naravno svoju veliku ljubav iz mladosti. Većinu vremena film troši na eksplikacije emotivnih istorija i na međusobne odnose likova kao posledice te istorije. Kao da se prava radnja filma desila mnogo ranije a sada su se likovi okupili da se požale jedni drugima kako je sve ispalo onako kako nisu želeli i zaslužili. Sadašnji trenutak u filmu je samo mokri fitilj koji se mnogo dimi ali nikada ne opali, zato se u njemu malo šta zapravo desi ili razreši. Ni Sutra ujutru ne uspeva da izbegne tu impotenciju melodramskog, što može da bude najveća, ali i jedna od retkih zamerki filmu. Međutim, ovde na scenu stupaju ubistveni dijalozi Milene Marković koji tranžiraju i cede likove kako bi iz njih izvukli i poslednje, najniže, najmračnije, deliće ljudskosti. Proizvod, možete misliti, nije prijatan, niti nacifran lepim emocijama, ali jeste ubedljiv i, u izvesnom smislu, pošten.

Drugi aspekt na kome autori naročito insistiraju tiče se ne više lične istorije likova već naše zajedničke. Odrastanje u Beogradu tokom osamdesetih i početkom devedesetih, kultura rokenrola, filma, narkotika i alkohola, kultura izbora između automarginalizacije i emigracije delom objašnjavaju sjebanost likova. Nesrećno detinjstvo se javlja kao generacijsko obeležje, ali i doba surovosti proizvodi sopstvenu slatku pticu mladosti, a Milena M. je, možda više nego išta drugo, pesnik te sentimentalne surovosti, odnosno surove sentimentalnosti.

Saradnja Novković–Marković za reditelja se pokazala kao više nego uspešna i bez ikakve sumnje ovo mu je najbolji film u dosadašnjoj karijeri. Glumci su kao retko kada u srpskoj kinematografiji imali šta da glume i morali su dobro da se pomuče za svoju nadnicu. Većina njih je sasvim pristojno odradila posao. Tu negde na tromeđi između režije, glume i teksta krije se tajna privlačnosti filma Sutra ujutru: uspešno uhvaćen raspad koji nam je blizak, koncizno prikazane stešnjenost i bezizlaznost koje su sve nas obeležile. Ovo je film o onim stvarima koje želimo da zaboravimo, a koje nikada nećemo zaboraviti.