Karmadona, scenario i režija Aleksandar Radivojević, je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo.
Karmadona je film koji se reklamira pod sloganom “Nije za svakoga” – što je poštena i razoružavajuće iskrena krilatica. Film poput ovog zahteva izraženu sklonost ka provokativnom, sirovom i često neprijatnom horor sadržaju i kao takav svesno cilja nišu koja je višestruko manja od one koju zauzimaju domaći mejnstrim hitovi, poput Svadbe ili Sportskog srca. U tom smislu, njegova uska niša postaje prednost – u međunarodnom kontekstu, u kojem postoji glad za ekstremnijim žanrovskim izrazom, ovakav film ima realnu šansu da bude primećen, možda i više nego na domaćem terenu.
...…
Posle svetske premijere u Torontu, u okviru selekcije “Ponoćno ludilo”, Karmadona je započela zapažen festivalski život. Prikazivana širom Evrope, Amerike, Australije i Afrike, izazivala je podeljene, ali snažne reakcije – od oduševljenja do nelagode, što je za film ovakvog formata najveći kompliment. Nagrade za film, scenario i fotografiju na više festivala dodatno su potvrdile da je reč o ostvarenju koje komunicira sa publikom izvan lokalnog konteksta. Domaća premijera u Sava centru, u okviru “Najduže noći filma”, protekla je uz burne reakcije publike, što se nastavilo i sada, u bioskopskoj distribuciji.
U središtu priče Karmadone nalazi se Jelena (igra je sa velikom posvećenošću Jelena Đokić), trudnica čiju svakodnevicu razara jedan telefonski poziv. Glas sa druge strane (Sergej Trifunović) postavlja nemoguć ultimatum: poslušnost ili smrt nerođenog deteta. Ono što počinje kao morbidna šala prerasta u noćnu moru koja kao da nema kraja. Granica između realnog i natprirodnog briše se, a Jelena postaje učesnica u mračnoj igri čija pravila isprva ne razume. Glavna glumica nosi film sigurnom, slojevitom glumom, i svaka joj čast na spremnosti za rizik, dok Trifunovićev glas unosi dodatnu dozu jeze i kontrole.
U osnovi Karmadone nalazi se provokacija – očekivano, imajući u vidu da iza nje stoji Aleksandar Radivojević, scenarista Srpskog filma. Iako formalno uzdržanija od Spasojevićevog debija, Karmadona zadržava isti nerv: nasilje, krv i smrt nisu dekor, već temelj izraza. Film ne ublažava sopstvene ivice, već ih dodatno zaoštrava, stvarajući atmosferu stalne nelagode. Ali ovo nije samo još jedan horor.
Radivojević koristi postulate žanra kao alat za seciranje društva: u Karmadoni bez zadrške udara na korupciju, medijsku manipulaciju, agresivni nacionalizam i banalizovano nasilje svakodnevice. Glavna junakinja na početku filma prolazi pored prostirija Srpske radikalne stranke i ogromne Šešeljeve fotografije na staklu (to nije slučajno), čime se ocrtava kontekst koji nas podseća gde živimo. Sličnih “podsetnika” ima još i retko su suptilni – ali svi odreda efektni. Likovi su često svedeni na simptome sistema, ponekad karikirani, mada uvek prepoznatljivi. Na taj način Karmadona funkcioniše kao groteskno ogledalo stvarnosti: izobličeno, ali uznemirujuće blisko.
Dvosatni film traje dvadesetak minuta duže nego što bi možda trebalo – energičnija montaža bi mu koristila – ali ta razvučenost istovremeno odražava njegovu autorsku neumerenost. U sporednim ulogama ističu se Milica Stefanović, Miloš Timotijević, Petar Strugar, Mima Karadžić i Miloš Lolić, svi sa jasnim osećajem za ton filma. Posebno je zanimljivo obilno prisustvo crnog humora, koji ublažava brutalnost i daje filmu izvesnu vrstu izopačene katarze – za razliku od Srpskog filma, ovde na kraju ne ostaje samo gorčina već dobijamo i zrno – doduše veoma izvitoperene – nade.
Karmadona je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo. U vremenu kalkulantskog filma, Radivojević nudi nešto što je veoma retko: delo koje rizikuje i ne “igra” na sigurno. I upravo u tom riziku leži njegova najveća hrabrost i najveća vrednost.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Nakon što je izbačen iz Vile Stanković, Novi Tvrđava teatar Vide Ognjenović je održan na novoj adresi. Dokaz da su želja za stvaranjem i pozorište jači od politike Srbije
Reditelji, među kojima je i Stefan Ivančić, odbijaju da učestvuju na 73. Martovskom festivalu, smatrajući da je Odbor koji odlučuje o programu – cenzorska komisija
Izložba “Crno-beli svet – uvod u fašizam” govori o crno-belom svetu “naših i njihovih”, svetu kamufliranog fašizma. A svet je odistinski sve osim crno-belog. On je u mnogo boja i sa mnogo mogućnosti da bude harmoničan. Svet “naših i njihovih” odgovara samo onima koji žele da nasiljem vladaju nad drugim ljudima. Crno-beli pogled na svet je seme za sve vrste nasilja. Seme fašizma. Ova izložba postavlja pitanja o tome, a odgovore ćemo morati pronaći u stvarnom svetu ili ćemo živeti u atmosferi nejednakosti, nepravde i nasilja
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
