Karmadona, scenario i režija Aleksandar Radivojević, je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo.
Karmadona je film koji se reklamira pod sloganom “Nije za svakoga” – što je poštena i razoružavajuće iskrena krilatica. Film poput ovog zahteva izraženu sklonost ka provokativnom, sirovom i često neprijatnom horor sadržaju i kao takav svesno cilja nišu koja je višestruko manja od one koju zauzimaju domaći mejnstrim hitovi, poput Svadbe ili Sportskog srca. U tom smislu, njegova uska niša postaje prednost – u međunarodnom kontekstu, u kojem postoji glad za ekstremnijim žanrovskim izrazom, ovakav film ima realnu šansu da bude primećen, možda i više nego na domaćem terenu.
Posle svetske premijere u Torontu, u okviru selekcije “Ponoćno ludilo”, Karmadona je započela zapažen festivalski život. Prikazivana širom Evrope, Amerike, Australije i Afrike, izazivala je podeljene, ali snažne reakcije – od oduševljenja do nelagode, što je za film ovakvog formata najveći kompliment. Nagrade za film, scenario i fotografiju na više festivala dodatno su potvrdile da je reč o ostvarenju koje komunicira sa publikom izvan lokalnog konteksta. Domaća premijera u Sava centru, u okviru “Najduže noći filma”, protekla je uz burne reakcije publike, što se nastavilo i sada, u bioskopskoj distribuciji.
U središtu priče Karmadone nalazi se Jelena (igra je sa velikom posvećenošću Jelena Đokić), trudnica čiju svakodnevicu razara jedan telefonski poziv. Glas sa druge strane (Sergej Trifunović) postavlja nemoguć ultimatum: poslušnost ili smrt nerođenog deteta. Ono što počinje kao morbidna šala prerasta u noćnu moru koja kao da nema kraja. Granica između realnog i natprirodnog briše se, a Jelena postaje učesnica u mračnoj igri čija pravila isprva ne razume. Glavna glumica nosi film sigurnom, slojevitom glumom, i svaka joj čast na spremnosti za rizik, dok Trifunovićev glas unosi dodatnu dozu jeze i kontrole.
U osnovi Karmadone nalazi se provokacija – očekivano, imajući u vidu da iza nje stoji Aleksandar Radivojević, scenarista Srpskog filma. Iako formalno uzdržanija od Spasojevićevog debija, Karmadona zadržava isti nerv: nasilje, krv i smrt nisu dekor, već temelj izraza. Film ne ublažava sopstvene ivice, već ih dodatno zaoštrava, stvarajući atmosferu stalne nelagode. Ali ovo nije samo još jedan horor.
Radivojević koristi postulate žanra kao alat za seciranje društva: u Karmadoni bez zadrške udara na korupciju, medijsku manipulaciju, agresivni nacionalizam i banalizovano nasilje svakodnevice. Glavna junakinja na početku filma prolazi pored prostirija Srpske radikalne stranke i ogromne Šešeljeve fotografije na staklu (to nije slučajno), čime se ocrtava kontekst koji nas podseća gde živimo. Sličnih “podsetnika” ima još i retko su suptilni – ali svi odreda efektni. Likovi su često svedeni na simptome sistema, ponekad karikirani, mada uvek prepoznatljivi. Na taj način Karmadona funkcioniše kao groteskno ogledalo stvarnosti: izobličeno, ali uznemirujuće blisko.
Dvosatni film traje dvadesetak minuta duže nego što bi možda trebalo – energičnija montaža bi mu koristila – ali ta razvučenost istovremeno odražava njegovu autorsku neumerenost. U sporednim ulogama ističu se Milica Stefanović, Miloš Timotijević, Petar Strugar, Mima Karadžić i Miloš Lolić, svi sa jasnim osećajem za ton filma. Posebno je zanimljivo obilno prisustvo crnog humora, koji ublažava brutalnost i daje filmu izvesnu vrstu izopačene katarze – za razliku od Srpskog filma, ovde na kraju ne ostaje samo gorčina već dobijamo i zrno – doduše veoma izvitoperene – nade.
Karmadona je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo. U vremenu kalkulantskog filma, Radivojević nudi nešto što je veoma retko: delo koje rizikuje i ne “igra” na sigurno. I upravo u tom riziku leži njegova najveća hrabrost i najveća vrednost.
Zašto opozicione stranke i ostali uporno ukazuju vlasti da ne radi po zakonu i kako treba, ako ih vlast ignoriše? Jovana Karaulić iz DS-a kaže da bi ćutanje značilo pristajanje na normalizaciju urušavanja institucija
Po odluci v.d. direktorke, sezona Šabačkog pozorišta završena je mesec dana ranije zbog rekonstrukcije bifea i foajea. Većina glumaca smatra da to nije pravi razlog
Predstava Ateljea 212 „Moje pozorište“, autorski projekat Borisa Liješevića, biće izvedena na Sterijinom pozorju u Novom Sadu u zvaničnoj takmičarskoj selekciji u ponedeljak, 1. juna 2026. godine. U utorak, 2. juna, na Pozorju će biti predstavljeno i novo izdanje Ateljea 212 – knjiga Borisa Liješevića „Moje pozorište“
Ono što nisu uradili muzeji povodom Evropske noći muzeja, uradilo je 18 galerija: ujedinile su se povodom trodnevne manifestacije Beogradski dani galerija
Drago Mažar, Dva kurira,
Srpsko narodno vijeće iz Zagreba i Arhiv Republike Srpske iz Banjaluke, 2025.
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Svi koje ja poznajem kažu da ne znaju nikoga ko glasa za SNS. E pa ja od 23. maja znam, a imam i dokaz za to. Videla sam komšiju u Ćacilendu
U subotu je konstituisano političko telo koje će posmrtne ostatke Vučićevog režima da otpremi na đubrište istorije. Eto, to se dogodilo 23. maja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
