Dvadeset treći ukupno, a treći u novom brojanju/veku, Beogradski džez festival (dalje: BJF) prošlog utorka završio se pod senkom u poslednji čas otkazanog koncerta vokalne dive, glavne zvezde ovogodišnjeg progama Di Di Bridžvoter (Dee Dee Bridgewater). Razlog sasvim objektivan – pevačica se razbolela, i otkazan je čitav niz njenih nastupa. Šteta, tim veća jer je Di Di ponovo na vrhuncu – o njenom aktuelnom albumu i live-programu „Vreme“ je izvestilo sa evropske premijere na festivalu Jazz A Vienne u Francuskoj (br. 867).
No i bez tog bisera, BJF 2007. ima svojih vrlina i mana, normalno. Najpre, prijalo je da ove godine nije bio pod najezdom srpskih zetova koji se eto malo i bave džezom; imaju li bračnih problema, šta li, tek priliku sad dobiše neki momci iz dijaspore, da proverimo kako se probijaju na strani. Par manje važnih članovi su nacionalno/državno mešovitih postava, a bubnjar Marko Đorđević na otvaranju Festivala pojavio se sa svojim sastavom Sveti iz SAD. Beogradski klupski Happy Guitar Trio nažalost muzicirao je pre otvaranja, koktelski nezapažen, pa im BJF nekako ostaje dužan jer su objavili kvalitetan CD.
NAŠI I STRANCI: Dok je prošle godine najozbiljnija zamerka programu/sadržaju Festivala stajala radi potpunog zanemarivanja domaćeg džeza tj. zbog neispunjavanja jasnog, samozadatog kriterijuma – predstaviti ovdašnje džezere koji između dva izdanja Festivala objave novi album – sad kao da je BJF otišao u drugu krajnost. Vasil Hadžimanov je s gostima promovisao treći CD svog benda Sega mu e majkata (PGP RTS), Tri Tenora (saksofonisti Paunić, Jaćimović, Mlačak) podržali su izlazak kompilacije Ballad For Eddy (PGP RTS) njihovog starijeg kolege po instrumentu iz big benda Eduarda Sađila (umro ‘99.), a izgovorni koncert iznenađenja jedne od noći u Bitef Art Cafeu dodeljen je bubnjaru veteranu Lazaru Laletu Tošiću povodom 20-godišnjice osnivanja njegovog kvinteta.
Takođe, 2007. BJF nije trpeo ni invaziju Skandi-džeza i predstavnika Germana koji su prošle godine uglavnom učvršćivali predrasudu šire publike da „od marševskih bubnjara nikad svinga nema“, tj. da je džez iz severnih, tmurnih zemalja uvek hladan i nezanimljiv. Austrijski kvartet saksofonista Saxofour bavio se pretežno filmskim temama, finski kvintet Five Corners uleteo je i kao zagrevanje za A. Šepa pošto je gđa Bridžvoter odjavljena, a iz Švedske standardni trio pijaniste Boboa Stensona bio je doslovan povratak u život posle apsolutnog daveža Brada Meldoua. Razigravanje dokazanog geografskog porekla učesnika omogućilo je da zapazimo velšku džez scenu koja i u okvirima matične joj Britanije zaslužuje posebne položaje. Prekaljeni, svestrani klavirista Džef Ils (Geoff Eales) samostalno je uveo u koncert mladog pijaniste/kompozitora i velike nade Dejva Stepltona (Dave Stapleton) i njegovog kvinteta: osvežavajući kolektivni čin, jednostavna i tečna, naglašeno ritmična, današnja verzija modernog džeza glavne struje. Ovakav nastup je gotovo potcenjen smeštanjem u klupski prostor, dok je npr. u Pozorištu na Terazijama nabeđena zvezda svečane prve večeri bio oktet Đanluiđija Trovezija, valjda podudaran sa posebnim statusom Italije tih dana na Beogradskom sajmu knjiga. No Džef Ils je briljirao i u bluz-terminu kluba Living Room u SKC-u, i solo i u vatrenoj saradnji sa redovnim Pera Džo Bluz Bendom.
Posle nekoliko sezona ponovo među nama, poznata Portugalka Marija Žoao (Joao) s lakoćom i šarmom plovila je finim harmonijama i neo-bosa ritmovima, praćena mladim triom (el. gitara + ritam-sekcija). Začinjavajući koncert svojim vokalnim egzibicijama a svakako i lepotom maternjeg joj jezika, oduševila je nešto više od hiljadu prisutnih u Velikoj dvorani Doma sindikata. Arči Šep (Archie Shepp) nastupio je pred jedva nešto većom publikom jer je izostanak Di Di Bridžvoter ipak ‘slomio’ broj posetilaca u Sava centru, a i naslov te večeri (African Heart) nikako nije opravdan učešćem Šepovih saradnika Dar Gnawa de Tanger. Jedan od najstarijih aktivnih velikana tenor-saksofona svojim deonicama pokazao se u boljoj formi od očekivane, pomalo kao džez varijacija Dž.L. Hukera, ali je s kvartetom ostao zasenčena pratnja pevačko-igračkog marokanskog kvarteta koji je međutim komotno mogao da bude i npr. Peruanski vračevi protiv uganuća zgloba. Neubedljivost njihovog doprinosa – kontra Arčijevih nekadašnjih afro-dometa – i razvučene numere a la Fela Kuti učinili su i čekanje na sledeći Šepov solo teškim.
DVE AMERIČKE VEČERI: Jezgro BJF 2007. tako je ostalo u dve dominantno ‘američke’ večeri na KNU. I pre nego je njegov izvikani status dopro ovamo, Brad Meldou (Mehldau) pojavio se s prvom tačkom na internom kompilacijskom CD-u jednog od novih, pomodnih lanac-kafea u Beogradu; no osim takve publike, ‘Kolarac’ su napunili i oni koji džez posmatraju isključivo u ključu (tačnije, kroz ključaonicu) Umetnosti. Bradov piano-resital doveo ih je u akademičnu ekstazu, valjda tehničkim nivoom i lepuškastom, opšteprihvatljivom pojavom mladog/modernog džez-artiste, iako konceptualno-perverzno lišen gotovo svake dinamike, s beskrajnim minimalnim varijacijama i pravolinijskim ukucavanjem suviše ponavljanih tonova. Pošto sam ga nedavno slušao i sa vlastitim sastavom i u kvartetu s Metinijem (i izvrsnom ritam-sekcijom!), žao mi je što se Brad prvi put ovde predstavio kao živa dosada, pretenciozna razrada najgorih kolonjskih momenata; samo nam još mali Džeret fali! Ipak, vredelo je bizarnog iskustva posmatranja natprosečnog postotka zadremalih posetilaca koje prene tek aplauz ostalih, pa onda euforično i oni sami tapšu.
Saksofonista Ravi Koltrejn (Coltrane) hrabro napreduje i ne imitira, mada pod velikim očekivanjima koja nameću poštovaoci njegovog oca Džona, davno preminulog ali neprevaziđenog džez genija. Već dokazan saradnik starijih veličina, dobro je i da nam je Ravi došao sa sopstvenom postavom. Zatim je trio izuzetnog kontrabasiste Avišaija Koena (Avishai Cohen) istovremeno delikatno a žestoko demonstrirao šta sve/najbolje moderni džez sada ima, da bi u završnici jevrejski elementi preuzeli i raspevanu publiku vodili kroz gromoglasne biseve i ovacije!
BJF nastavlja da privlači strance, zasad pretežno novinare i predstavnike drugih džez festivala, pa nije neophodno da večeri nose engleske naslove, ali je pohvalno da se taj publicitet širi. Uveden je i program za decu, a kvalitativni skok su radionice u srednjoj muzičkoj školi „Stanković“ koja jedina u Srbiji ima odsek za džez. Liberalizovani program ove ustanove već koristi slične radionice, a ovog puta premijerno i u saradnji sa BJF-om, što su uspešno ispunili M. Đorđević i Velšani, potonji delom i kao pitomci/predavači s Kraljevskog koledža muzike i drame u Kardifu. Međutim, filmski program od tri dragocena stara dugometražna dokumentarca trapavo je smešten u vreme glavnih koncerata, kao da Beograd/Srbija ima desetostruko veću džez publiku. Uzgred, da BJF 2007. nije insistirao na sloganu „Striktno džez“, možda nije morao da se sukobi – naprotiv! – s prekrasnim, rasprodatim koncertom sastava Pink martini u Sava centru, koji je kao svoj prvi spektakularni iskorak priredio Guitar Art Festival!
Kad smo već kod posećenosti: ponovo, tanko razmazivanje BJF-a na čak sedam dana i desetine neretko suvišnih i/ili nepromovisanih programa i događaja dovodi do apsurda da ni najatraktivniji koncerti – s ulaznicama po zaista pristupačnim cenama, 600–1500 din. – nisu puni, a tzv. klupski se odvijaju pred svega nekoliko desetina zaljubljenika ili slučajnih prolaznika. Ne samo da to pravi gubitke nego obesmišljava ceo napor. Odlazeća gradska vlast se isprsila pa Festivalu udvostručila pare, ali time kao da je organizatore još gore uljuljkala na državnim jaslama i učvrstila ih u beslovesnom zaboravljanju komercijalnih sponzora.
