Dve knjige za razmišljanje o pozorištu

Knjige koje se bave teorijom nisu tiražne, zato što uglavnom ne zanimaju tako zvanu običnu publiku. I zato oni koji pišu o njima pokušavaju da u njima  nađu neki deo koji bi bio zanimljiv svim čitaocima, a ne samo stručnjacima. To je često učinjeno na silu i neubedljivo.

E sad, ako ste pomislili da sad nakon prethodne sledi rečenica u kojoj piše „e, ali zato, ova knjiga je zaista za svakoga“, pogrešili ste. Zato što obe knjige Svetislava Jovanova, koje su se sticajem okolnosti pojavile u razmaku od nekoliko meseci, i pitke i čitke i dinamične. Prosto nisu. One su samo za one koji vole pozorište, koji poznaju dramsku literaturu i scensku praksu, za one koji o svemu ovome uče, ili žele više da znaju. Ukratko, one su za one kojima je pozorište potrebno, koji o njemu razmišljaju.

O Svetislavu Jovanovu samo nekoliko reči: dramaturg, urednik u TV Novi Sad, direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici, dramaturg u SNP, selektor Sterijinog pozorja, autor desetak knjiga, nekoliko drama … Ukratko, čovek od pozorišta.

Sporedna sredstva

Prvu njegovu novu knjigu, Sporedna sredstva (elementi dramske poetike), objavila je Akademska knjiga iz Novog Sada.

Knjiga unosi dvostruku novinu u našu teatrologiju, pošto se u njoj nove i često zanemarivane dimenzije drame razmatraju na nov i provokativan način. Dok se, naime, većina istraživača bavi  sredstvima kao što su sukob, lik ili radnja kao glavnim sastojcima dramskog teksta, autor ove knjige u središte interesovanja stavlja dramske elemente, to jest sredstva koja se najčešće smatraju sporednim i danas uglavnom prevaziđenim.

Reč je o grupi u koju spadaju šest fenomena: prolog, glasnik, hor, duh, deus ex machina (sila koja razrešava naizgled nerešivu situaciju) i drama u drami. Koristeći atraktivne dramske primere iz različitih razdoblja istorije drame, Jovanov nam detaljno i na pristupačan način osvetljava ne samo prirodu, osnovne funkcije i svrhe ovih sredstava, i njihov nezavisan razvoj, nego i njihove međusobne veze i ukrštanja.

Takva analiza nam otkriva, recimo, postojanje različitih funkcija Glasnika – od prenosioca proročanstva u antici, preko remetioca radnje kod Šekspira, do rušitelja scenske iluzije ju modernoj drami. S druge strane, autor predočava u kojoj je meri hor, najstariji elemenat dramske umetnosti, sačuvao do današnjih dana svoju vitalnost i aktuelnost – podjednako kao svedok, akter ili komentator dramske radnje.

Najzad, pri ispitivanju fenomena „drame u drami“, autor nam otkriva u kojoj meri je ovo sredstvo, promovisano kao novo otkriće, vekovima bilo korišćeno kao jedan od osnovnih izvora dramske napetosti. Zahvaljujući ovakvom pristupu, kojim autor uspeva da u jedinstvenu priču poveže Eshilove, Šekspirove i Beketove glasnike, Sofoklove, Šilerove i Brehtove horove, kao i Senekine, Molijerove i Ibzenove duhove,  sa Euripidovim, Klajstovim i Strindbergovim „deus ex machina“ i postupkom „drame u drami“ od Aristofana i Šekspira do Pirandela i Vajsa,  knjiga Sporedna sredstva se može čitati i kao jedna vrsta alternativne i uzbudljive povesti evropske drame.

Lek, otrov, ili kritika

Druga knjiga Svetislava Jovanova zove se Lek, otrov ili kritika (srpska drama i evropski kontekst), a objavio ju je Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ iz  Novog Sada.

To je zbirka ogleda. U njoj Jovanov  donosi jedno od retkih uporednih analitičkih sagledavanja srpske i evropske drame. Autor, naime, preispituje teme i motive koji predstavljaju glavne dodirne tačke između naših najznačajnijih dramatičara – od Sterije i Nušića do Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Milene Marković i Maje Pelević – i najznačajnijih evropskih dramskih pisaca – od klasika kao što su Šekspir i Čehov, do savremenih dramatičara poput Januša Glovackog ili Rolanda Šimelfeniga.

Poređenja koja Jovanov nudi nisu mehanička niti pravolinijska, već se mogu pratiti prvenstveno kao niz koncentričnih krugova, pri čemu svaki od tih krugova pokazuje različit odnos između domaće drame i njenih evropskih pandana. Tako  recimo, tema dvojnika, detaljno predstavljena najpre na primeru Šekspirovih vrhunskih komedija (osobito Sna letnje noći) i problematika dramskog vremena, prikazana na primeru Čehovljeve Tri sestre, imaju, u odnosu na drame Todora Manojloviča, Nušića i Dušana Kovačevića, ulogu neupitnih uzora.

Kada je reč o problematici vremena i motivu utopije, tragikomedije Ljubomira Simovića (Čudo u Šarganu), kritičke alegorije Biljane Srbljanović (Supemarket) i simboličke drame Milene Marković (Brod za lutke) pokazuju se, prema Jovanovu, gotovo sasvim ravnopravnim u odnosu na slične tendencije u komadima evropskih savremenika poput Glovackog, Olega Bogajeva ili Stivena Grinhorna.

Najzad, kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, tržišnim manipulacijama i zagađenju čovekove okoline, ispostavlja se, kako autor konstatuje u završnom ogledu Srpska uteha,  da pripadnici naše mlađe dramatičarske generacije (Maja Pelević, Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov) ne retko uspevaju da scenski uobliče ovakvu problematiku ubedljivije i provokativnije od svojih evropskih savremenika.

Dakle: vi kojima je lepo kad udahnete vazduh pozorišta, pročitajte ih. Obe ove knjige Svetislava Jovanova će vam ukazati na nešto što do sada niste primećivali. I biće vam lepše.