„Duplikat“, još jedan nevidljivi film Željka Mitrovića

Postoji nešto gotovo simbolično u tome što je Duplikat nastao u produkciji Apollon, produkcijske kuće i striming platforme na čijem je čelu Željko Mitrović. Filmovi iz ove produkcije, kojih od 2022. godine do danas ima već više od četrdeset, formalno postoje, povremeno se premijerno prikazuju na festivalima, ali veoma teško pronalaze put do šire publike.

Kao da je samo snimanje postalo cilj, dok su distribucija, dostupnost i sam kvalitet, ostavljeni u drugom ili čak trećem planu. U tu kopi-pejst taktiku štancovanja, uklopio se i, sasvim prikladno, Duplikat.

Za koga su Mitrovićevi filmovi

Da se podsetimo… Apolon je za kratko vreme proizveo veliki broj igranih filmova, ali ostaje pitanje kome su oni zapravo namenjeni. Da li ste čuli za naslove kao što su I u dobru i u zlu, Zamka u mraku, Ptica na stazi slonova, Glad, Zaova ili Operacija Priboj? Verovatno ne. I to nije neko naročito iznenađenje. Većina tih ostvarenja ostaje zarobljena između festivalskih projekcija i striming platforme, praktično nevidljiva za širu publiku.

Duplikat je 18. jula 2026. prikazan na Festivalu evropskog filma Palić, u okviru selekcije „Posebne projekcije“, u bioskopu Abazija, u krcatoj sali „Mira Banjac“ u kojoj su, uglavnom, bili članovi ekipe, njihovi prijatelji i rodbina.

U najkraćem: film je loš, ali zanimljiv iz nekoliko razloga. Posebno iznenađuje podatak da je film nastao po motivima slavnog romana Dvojnik Fjodora Dostojevskog, što je i istaknuto na špici. Veza sa književnim predloškom, međutim, veoma je labava. Slobodne adaptacije klasika same po sebi nisu problem – naprotiv, mogu da budu veoma inspirativne – ali u ovom slučaju ostaje utisak da je od Dostojevskog preuzeta samo osnovna ideja: susret čoveka sa sopstvenom kopijom.

Premisa nije razvijena

Priča prati Jana (Đorđe Kreća), povučenog programera koji radi u uspešnoj IT kompaniji i istovremeno se bori sa socijalnom anksioznošću. Njegov svet počinje da se urušava kada se u firmi pojavi novi zaposleni Vuk-Janko, čovek koji izgleda identično kao on i koji počinje da preuzima njegov život. Dok Jan pokušava da otkrije šta se zapravo događa, granica između stvarnosti i paranoje postaje sve tanja.

Problem je, međutim, što film ne uspeva da odabranu premisu razvije u dovoljno snažnu i ubedljivu psihološku dramu ili triler. Najveća – mada ne i jedina – prepreka je trajanje od čak 135 minuta. Do sada su Apolonovi filmovi makar imali jednu prednost, uglavnom su bili kratki. Ovoga puta nestala je i ta olakšavajuća okolnost.

Narativnog materijala ovde jedva da ima za sedamdesetak ili osamdesetak minuta, pa se priča razvlači do granice izdržljivosti. Scene se ponavljaju, atmosfera se ne produbljuje, a osnovna ideja se iscrpljuje mnogo pre završetka.

Kao produžena epizoda TV serije

Dodatni problem predstavlja i rediteljski pristup. Marko Glučić iza sebe ima pre svega televizijsko iskustvo. Pre Duplikata režirao je veliki broj epizoda popularne serije Tajne vinove loze, a taj zanatski bekraund donekle se oseća i u njegovom prvom dugometražnom filmu. Duplikat deluje kao produžena televizijska epizoda, bez dovoljno filmske dubine. Tema gubitka identiteta, koja bi zahtevala atmosferu, ambivalentnost i prostor za neizrečeno, ovde je tretirana pre svega kroz tek puko funkcionalno vođenje radnje.

Đorđe Kreća praktično je u svakoj sceni i nosi film, ali njegov nastup je često prenaglašen. Janova anksioznost i unutrašnja drama predstavljene su toliko intenzivno da junak umesto saosećanja povremeno izaziva zamor. Teško je potpuno se poistovetiti sa likom čije su neuroze stalno na maksimumu.

Anđela Janković pristupa svojoj ulozi znatno opuštenije i prirodnije, što se pokazuje kao dobar izbor. Sličan pristup ima i Viktor Savić, najpoznatije ime u glumačkoj ekipi, ali on se pojavljuje tek u poslednjoj trećini filma, kada više nema dovoljno prostora da značajnije promeni utisak.

Boris Lukman, scenarista filma, igra jednu od većih epizodnih uloga, što se ne pokazuje kao najsrećnije rešenje. Nikola Pejaković pojavljuje se u nekoliko scena, ali njegova prepoznatljiva nonšalancija ovoga puta prelazi u utisak potpune nezainteresovanosti – kao da samo mehanički izgovara replike.

Razvučena drama

Vizuelni pečat Dalibora Tonkovića, direktora fotografije koji iza sebe ima neke veoma zapažene filmove, korektno oblikuje vizuelni identitet ostvarenja, ali ni ona ne može da nadoknadi osnovne dramaturške slabosti.

Ono što je trebalo da bude uznemirujuća priča o čoveku koji gubi kontrolu nad sopstvenim životom pretvara se u razvučenu i neujednačenu dramu koja svoju najbolju ideju ne uspeva da pretvori u snažno, pa čak ni mlako filmsko iskustvo. Dobra ideja sama po sebi nije dovoljna. Potrebni su ritam, disciplina, atmosfera, autorska vizija – ali i produkcioni uslovi koji omogućavaju da se ta vizija zaista ostvari.

U suprotnom, filmovi postaju samo stavke u proizvodnom nizu. A kinematografija nije fabrika u kojoj je najvažnije koliko je komada izašlo sa trake. Film mora da pronađe svoj razlog postojanja, svog gledaoca i da ostavi
svoj trag. Kada se izgubi ta veza između dela i publike, ostaje samo neobičan paradoks: produkcija koja proizvodi sve više filmova, a filmovi koji, jedan za drugim, postaju sve nevidljiviji.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!