Stavila je ruku na njeno rame, a Esma je osjetila kako joj noge klecaju. Pomislila je na ljude koji žive u tim zgradama sa crvenim i crnim krovovima, ljude koji žive sređenim, stabilnim životom srednje klase, ljude koji idu na posao, prave ručak, izlaze sa prijateljima, odgajaju djecu i idu u kino, ljude koji se vole, ljude koji se mrze kao sav normalan svijet.
Do maloprije je i sama pripadala njima.
U prvom poglavlju drugog romana Ajle Terzić (o prvom, „Lutriji“, v. Vreme br. 993) zatičemo mladu Sarajku Esmu u porodičnom okruženju, na jednom od onih tipičnih (i nipošto samo „balkanskih“; kako se ne setiti Džojsovih Mrtvih, recimo?) okupljanja „šire porodice“ nad raskuvanom telećom glavom i ostalim đakonijama. Mamas & papas, sestre i braća i njihovi supružnici i mladunčad, kojekakva bočna i pobočna svojta i već svi i sve po redu… Jedino je sama Esma tu neka vrsta domaćeg stranca, neuklopljena u ambijent svojevrsnom „nedovršenošću“: ona nekako još „nema svoj život“, a to „imati svoj život“ nekako ponajmanje znači ono što bi iz tih reči logično proizilazilo, nego čak suprotno: utopiti ga u nešto Šire, u bračno-porodični egzistencijalni okvir, sa svim pripadajućim elementima, kao jedino legitimnu trasu hoda ka smrti. Za ženu naročito. Sve što iskače izvan njega moguće je tolerisati samo kao privremenu nesređenost. U čijem ćete prevazilaženju rado pripomoći… Recimo, u vidu, hm, izlaganja potencijalnog ženika, ne baš zanemarivih mužjačkih, a bogme i „egzistencijalističkih“ (frit–frit) kvaliteta.
Na kraju romana, Esma će se naći u Njegovoj ordinaciji, samo na polukorak od trenutka kada će (i) njen život krenuti uhodanom stazom holivudskog hepienda iz jedne kodifikovane „ženske“ imaginacije, u ručerdama pouzdanog Muškog, više nego pogodnog za kvalitetnu prokreaciju. No, hoće li na koncu biti baš tako? I da li je baš to uistinu ona famozna Sreća, sa ili bez aluzija na Soloncov istoimeni film, koji je tako mnogo rekao o tome? I kako, uostalom, zaboraviti da nas je sve Kundera još poodavno razložno priupitao da li baš, pobogu, moramo da budemo srećni? Je li to baš tolika sreća, biti „srećan“? Na kraju krajeva, nije li barem pokušaj bekstva od tolike nepodnošljive sreće jedini častan izlaz?
To su, dakle, početak i kraj ovog romana. A u sredini je… recimo tome tako, ljubavna priča. Koju od velike većine drugih ispričanih ponajpre razlikuje to da je „lezbijska“, utoliko što su njene akterke žene, Esma i Roza. A istovremeno, iz Esminog ugla, nekako i nije „lezbijska“, jer Esma vam je nekako sva takva, ima izgleda nerešiv problem sa trpanjem u ladice iliti fioke. Snažna em fizička privlačnost em emocionalna vezanost za jedno žensko biće dogodila joj se „slučajno“: šta bi bilo, i sama se pita, da nije Rozu srela u… hm, vozu (tako mi se namestila rima gde joj mista nima, ko sad da ispravlja), negde u „stranom svetu“, gde čovek ionako lakše izlazi iz svoje ustajale egzistencijalne rutine? Nejasno nam je, a kanda i njoj samoj, da li Esma naprosto „voli žene“, a Roza je tu ispala slučajni katalizator, ili Esma ipak naprosto voli Rozu („kao osobu“, dodala bi ona), a sve drugo je nevažno? Živeti s „manjinskim“ seksualnim identitetom nigde nije lako, na Potkontinentu ponajmanje, ali opet, i to je neki identitet/kolektivitet, i on ti daje, ako želiš tako, nekakav weltanschauung, osećaj pripadnosti, maltene ideologiju… Osim što Esmi ne treba ništa od toga, ne zna šta bi s tim, štaviše, suočenje s tim svetom završava se obostrano alergijskom reakcijom, sve to joj nekako izgleda samo kao druga strana onog zarđalog novčića zvanog „porodične vrednosti“.
Ili je sve to, na koncu, ipak samo nedostatak odvažnosti, koji Esma naknadno pokušava da racionalizuje ovako ili onako? U tom slučaju, kazna gubitka ljubavi ne doima se nezasluženom. A ono što se nudi zauzvrat, i na polukorak od čega će se Esma naći pri kraju romana, može biti štošta, čak i ponešto dobro, ali ljubav… eh, ljubav sigurno nije.
Ajla Terzić svoju je priču isplela i vodila bez prevelikih pretenzija, a tačno, stilski uravnoteženo, jezički koloritno i bogato no bez razmetanja, demonstrirajući umeće lucidne opservatorke kako ljubavnog procesa tako i „tranzicionog“ društvenog ambijenta. Ako vas naslov romana asocira na „Bijelo dugme“ to nije slučajno: sva poglavlja u knjizi zovu se po njihovim stihovima ili pesmama, tu je negde i Bregović, lik Duška Trifunovića promiče romanom kao kakav lajtmotivski fantom, i u samom je proznom tekstu poprilično citata ili parafraza opusa BD. To nema bogznakakvo „funkcionalno“ opravdanje i svrhu, niti Esma i Roza „znaju“ bilo šta o tome: radi se više o autorskoj igri, ali vrlo zanimljivo sprovedenoj, ni na koji način obremenjujućoj po „tkivo“ teksta. Mogla je biti prosta priča? Hm, ima li ljubavi, „srećne“ ili „nesrećne“, za koju, naročito posle, ne verujemo i ne govorimo baš tako? Važne priče nikada nisu stvarno proste, a proste priče nikada nisu stvarno važne, to Ajla Terzić dobro zna.
