Dokolica, a ne revolucija

Knjiga Roberta Patnama Kuglati sam objavljena je 2000. godine u Americi i u to vreme je predstavljala pravi bestseler. Ništa neobično, osim kada se zna da je reč o obimnoj sociološkoj studiji. Uz pomoć obilja statističkih podataka i grafikona, ali prezentovanih jednostavnim rečnikom, Patnam se bavi jednom od in socioloških tema. On piše o društvenom kapitalu, njegovom opadanju i propadanju, kao i o krizi građanskog angažmana do koje je došlo proteklih decenija, pokušavajući da odgovori na pitanje, kako izgleda život američke zajednice na ulasku u dvadeset i prvi vek.

Mada je izazvala burne reakcije i niz polemika, popularnost knjige Kuglati sam bila je nesumnjiva. Ona se delom objašnjava jasnim, gotovo propovedničkim Patnamovim stilom, ali i interesovanjem koje za ovu temu postoji očigledno i izvan akademske zajednice. Društveni (ili socijalni kapital) teoretičari, inače, definišu na različite načine. Patnam pod ovim pojmom podrazumeva „oblike društvenog života – mreže, norme i poverenje – koje učesnicima omogućavaju da efikasnije deluju zajedno u ostvarivanju zajedničkih ciljeva“. Do slabljenja i sloma društvenog kapitala kao vezivnog tkiva zajednice dolazi, pak, usled detradicionalizacije koja smanjuje značaj vrednosti i identiteta povezanih s porodičnim životom, slabeći društvene veze i oštećujući socijalnu koheziju. Patnam u svom istraživanju stavlja naglasak na političku participaciju, građanski aktivizam i neformalne oblike druženja, smatrajući da su veze u Americi poslednjih decenija u fazi opasnog slabljenja i propadanja.

On pre svega analizira na koje se sve formalne načine Amerikanci povezuju sa svojim zajednicama (kroz političke partije, građanska udruženja, crkve, sindikate i slično), zaključujući da je prosečan Amerikanac poslednjih decenija mnogo više građanski i društveno izolovan. Nekada su, oni koje Patnam naziva „dobri građani u sopstvenoj zajednici“, aktivno pratili sva aktuelna društvena i politička dešavanja, odlazili u klubove, davali dobrovoljne priloge… Danas je mnogo više Amerikanaca „isključeno“ ili „izmešteno“ iz politike. On, između ostalog, navodi primer da je 1960. godine, 62,8 odsto građana učestvovalo na predsedničkim izborima u kojima se trka vodila između Kenedija i Niksona, da bi nekoliko decenija kasnije, 1996, 48,9 odsto biralo između Bila Klintona, Boba Dola i Rosa Peroa. Međutim, atmosfera koja je vladala tokom poslednjih američkih izbora, značaj koji im je dat, i najzad pobeda Baraka Obame, delom opovrgavaju Patnamove teze o sve većoj nezainteresovanosti građana za politički život i nedostatku želje da se u njemu učestvuje. Ali i sam Robert Patnam, prenoseći koncept društvenog kapitala iz naučnog u praktičnopolitički diskurs, smatra da je neophodan angažman kako bi se probudile uspavane građanske energije.

U svom istraživanju života američke zajednice autor, ipak, detektuje jedan opšti trend: rast posmatranja, a smanjenje učestvovanja koje je prisutno u različitim sferama društvenog života. Bilo da žive sami ili ne, Amerikanci večernje sate provode, pre svega, u svojim kućama. Pritisci vremena i novca, mobilnost, život u automobilu, televizor kao centar porodičnog života, uslovljavaju specifičnu vrstu usidrenosti u kući. Uznemiravajuće je, kaže Patnam, da krajem dvadesetog veka više od polovine svih Amerikanaca smatra da je televizija njihov osnovni oblik zabave. Nedostatak ekrana obesmišljava sve druge aktivnosti i druženja, pa se među anketiranim građanima može naći i odgovor: „Bilo je užasno. Ništa nismo radili – moj muž i ja smo razgovarali.“

Kako su se Amerikanci zabavljali nekada? Patnam nas podseća da je kartanje, recimo, decenijama unazad, predstavljalo vrhunsku društvenu zabavu. Iako su se poker i remi rado igrali, najpopularniji je bio bridž. Pedesetih godina, trideset pet miliona Amerikanaca, skoro jedna trećina svih odraslih osoba – igralo je bridž. Počev od osamdesetih godina, učestalost kartanja, kao i broj kartaških klubova naglo opada. Pojavljuju se nove zamene za ovaj vid zabave: video-igrice, ili bridž i druge kartaške igre, ali na računaru. Ono što, međutim, razlikuje ovaj način društvene zabave od nekadašnjeg, jeste činjenica da ste u ovim igrama – uvek sami! Ali, da li postoji neki izuzetak u opštem smanjenju neformalnih veza. Patnam, na prvi pogled iznenađujuće, navodi primer kuglanja. Prema podacima Američkog kuglaškog saveza, devedeset jedan milion Amerikanaca kuglao se 1996. godine, što predstavlja 25 odsto više osoba nego što ih je glasalo na izborima za Kongres 1998. Uprkos „retro“ imidžu koje kuglanje ima, Patnam smatra da je ono još uvek prilično popularno. Amerikanci se i danas rado kuglaju, ali je kuglanje u ligama počelo da opada u poslednjih deset do petnaest godina. Ligaško kuglanje, time što je zahtevalo redovno učestvovanje sa različitim skupom poznanika, predstavljalo je oblik društvenog kapitala koji se ne može porediti sa povremenim usputnim partijama. Solo kuglaši su otvorili prostor za usamljeničko kuglanje, predstavljajući na taj način još jedan umirući oblik društvenog kapitala. Primer ovakvog trenda može se naći u moderno opremljenim kuglaškim salama gde je često iznad svake staze postavljen džinovski televizijski ekran. Čak i kada je glavna noć ligaške igre, članovi timova međusobno ne razgovaraju, već „svako tiho zuri u ekran, dok čeka svoj red“.

Šta je zapravo uslovilo misteriozno opadanje građanskog angažovanja i društvenog kapitala u američkom društvu?

Sve manje vremena i novca, preseljavanje u predgrađa, duga putovanja od kuće do posla, uticaj televizije i kao, možda najvažnije, Patnam bi rekao, generacijska promena: spora, konstantna smena građanski angažovanih generacija daleko manje aktivnom decom i unucima. Nasuprot velikim društvenim pokretima koji su nosili specifičnu snagu, poput mirovnog, pokreta za zaštitu životne sredine, ženskog pokreta… danas smo svedoci opadanja tih energija. Šezdesete i rane sedamdesete godine dvadesetog veka bile su period neuobičajene društvene i političke mobilizacije. Međutim, doba dece cveća i različitih oblika aktivizma protiv establišmenta je praktično nestalo. Nema više podsticajnih kolektivnih projekata; postoji samo život u sadašnjem trenutku, hedonizam i grozničavo traženje udobnosti. To je istisnulo svaki oblik strasti, osim one koja glasi: Lepši život! Dokolica, a ne revolucija!

Gubitak vrednosti društvenog kapitala neizbežna je posledica modernizma, ali Robert Patnam kaže da suština nije u jadikovanju zbog društvenih promena koje su evidentne, već u pokušaju da se one nekako usmeravaju. On završava knjigu na način koji svakako nije uobičajen za teoretičare društva. U aktivističkom maniru, u stilu koji neodoljivo podseća na politički pamflet, predlaže pristup tipa „hajde da do 2010. godine uradimo niz stvari“ koje će obnoviti američku zajednicu. Robert Patnam je, inače, osnivač Saguaro seminara, koji se održava u okviru John Kennedy School of Government na Harvardskom univerzitetu (http://www.hks.harvard.edu/saguaro/). Reč je o projektu koji je usmeren na istraživanja nivoa društvenog poverenja i angažovanja i na razvijanje strategija kako bi došlo do njihovog unapređenja i povećanja. Zanimljivo je da se na listi učesnika ovog seminara nalazi i novoizabrani američki predsednik Barak Obama. Robert Patnam je naravno svestan činjenice da rekonstrukcija društvenog kapitala nije nimalo jednostavan zadatak, ističući proročki da bi taj proces bio olakšan nastankom nacionalne krize uslovljene ratom, nekom prirodnom katastrofom ili, pak, velikom ekonomskom depresijom. Ali, potom dodaje: „Amerika se na početku novog veka ne suočava sa ozbiljnom krizom.“ Kada je knjiga Kuglati sam objavljena, krizna vremena su još bila daleko i malo ih je ko mogao predvideti. Danas, ona je više nego aktuelna. Ako se držimo onog utešnog, da je kriza ujedno i velika šansa, možda će, uprkos svim očekivanjima, društveni kapital doživeti svoj iznenadni comeback.