Dok nuklerani projektil leti prema tebi

Pred sve sluđenijim striming-pretplatnicima, u ponudi čija se eklektičnost poodavno već izmetnula u otvorenu šizoferniju, našlo se i nekoliko autorki čija ambicioznost i zanatska virtuoznost, jednako kao i veština da filmskom pripovedanju pristupe na neočekivan način, nadilaze granice stvaralaštva na strimingu. Možda i najvažniji i najilustrativniji primer jeste najnoviji film oskarovke Ketrin Bigelou. Ako je uopšte i potrebno podsećati, ona je autorka filmova Zločin na talasima, Usijani čelik, 00:30 – Tajna operacija, Katanac za bol, Čudni dani, Detroit…, veliko je ime retke vrste inteligentnih, a veoma stilizovanih i žanrovski učinkovitih filmova naglašene komunikativnosti (sa izuzetkom njenog arthaus prvenca) i usredsređenosti. Sve ove osobine, u energičnoj i besprekornoj zanatskoj izvedbi, pronalazimo i u njenom najnovijem, u neku ruku i povratničkom ostvarenju (prethodni film Detroit napravljen je još 2017. godine). Osnovni dramski zamajac je nuklearna raketa koja je ispaljena sa neidentifikovane adrese i juri ka američkom tlu. Akteri su raspoređeni u tri celine unutar filma, ali i u tri sektora koja bi, u stvarnim okolnostima, morala hitro da reaguju (reč je o minutima), te zapovedni lanac sačinjavaju vojnici na terenu zaduženi za presretanje raketa, sitni operativci, analitičari, političari, obaveštajna i vojna vrhuška, sve do, naravno, sluđenog američkog predsednika. Sva tri kraka priča stižu do iste tačke, sa jasno sugerisanim krajem koji nije prikazan (niti je potrebno da bude prikazan), dok u drugom planu pratimo dramu nestalnosti i ranjivosti ljudi u okolnostima neizbežne katastrofe.

...

U tako postavljenoj igri Ketrin Bigelou zadržava veoma važan i drag motiv humanizacije glavnih aktera, čak i kada je reč o naturalističkom izrazu. Ona je majstorica svog zanata, te se i ovako spekulativno postavljena, izmaštana priča, naglašeno zadržava na “obični ljudima” koji se susreću s krajnje neobičnim okolnostima. Ne događa se, naime, baš često da vam u susret leti raketa s nukleranom glavom. Uplitanje običnih ljudi pronalazimo u vampirskom neovesternu Blizu tame (Near Dark), u Usijanom čeliku (Blue Steel), kao i Zločinu na talasima (Point Break) i potonjim K–19: Widowmaker, 00:30 – Tajna operacija (Zero Dark Thirty) i Detroitu. Za razliku od tri poslednje pomenuta filma, Kuća dinamita nije proistekala iz stvarnih događaja, ali do poslednjeg minuta bespogovorno je veristički.

A House of Dynamite baštini dosta toga od veoma postojane posthladnoratovske paranoje pred mogućom nuklearnom kataklizmom, a najbliža referenca je predapokaliptični akcijaš U cik zore (By A Dawn’s Early Light) Džeka Šoldera. Svojim filmom Bigelou podseća na tihu moć i uticaj estetike američkih, žanrovski preciznije definisanih filmova s konca osamdesetih i početka devedestih, koji su neretko dolazili iz radionice tada mladog Houm Boks Ofisa, odnosno HBO, dakle preteče današnjeg Netfliksa. U tom pogledu, u nekoj od svojih efemernijih dimenzija, ovo je i svojevrstan film-nostalgije, omaž toj nenametljivoj, a uticajnoj struji američkog žanrovskog filma. Na ovu bočnu ocenu možemo da nadovežemo i utisak da je Kuća dinamita možda i zatekla (ili u nekoj meri i razočarala) poštovatelje Ketrin Bigelou, budući da je ovo njen ubedljivo najkamerniji film, što odstupa od izražene kinetičnosti većine njenih prethodnih filmova. Ta kamernost, međutim, prirodno proizlazi iz priče i fatalističkog pogleda koji sugeriše da čovečanstvu u dekadentnoj, ako ne i posve entropičnoj fazi postojanja, ne preostaje ništa drugo do da udobno zavaljeno, u punom zanosu viška komunikacije, sačeka neizbežan kraj. U tom pogledu (ali i samo u tom pogledu) reference i analogije mogle bi da budu i rani podvizi, kao što su Doktor Strejndžlav Stenlija Kjubrika ili Fail Safe Sidnija Lameta. Naravno, kod Ketrin Bigelou nema kjubrikovske satire, jer su njene priče obojene samoironičnim i stoičkim humorom ljudi kojima je kismetski dopalo da se ponesu herojski, da sruše sopstvene međe, da prevaziđu vlastite nedostatnosti uz uvek veoma visoku cenu i, avaj, da ne računaju na srećan kraj.

Ni ovaj film Ketrin Bigelou nije samodopadljiva i razmetljiva pokazna vežba građenja smislene i upečatljive adrenalinske tenzičnosti, da bi kraj doneo nekakvo olakšanje ili rasplet – sećamo se jezive završnice Usijanog čelika i krajnjeg sukoba Džejmi Li Kertis i Rona Silvera – već Bigelou snažno i čitavim tokom nudi uravnotežene poente, te tenziju stvara u kamernim okolnostima, kao, uostalom, i u napetom uvodu Katanca za bol na minskom polju (iza kamere je i tada stajao Beri Akrojd). Akteri i akterke ove uzbudljive priče i, u osnovi, vrlo dobrog filma, prolaze kroz minsko polje prevelikih očekivanja i skučenih mogućnosti, što nužno otvara dilemu da li bi, naime, rečena kamernost bila drugačije doživljena u bioskopskim uslovima s velikim platnom? Odnosno, nije li ovaj svedeniji (televizijski) okvir zapravo prava mera onoga što se može dobiti u kućnim okolnostima? A svi iole posvećeniji kinofili i dalje ostaju pri nadi da im sleduje još filmova Ketrin Bigelou, ako je moguće bioskopskog gabarita.