Najpopularnija emisija javnog servisa u Srbiji je Dnevnik. Najčešće se misli na centralni Dnevnik u 19.30 na RTS1 i to je konstanta domaćeg TV programa od njegovog nastanka. On je menjao špicu, poziciju vremenske prognoze, menjao je voditelje, urednike, ali je u suštini zadržao osnovnu formu. Za pultom sedi voditelj i saopštava nam vesti.
Kreativni tim RTS-a počeo je sa reformom ovog formata preko Trećeg Dnevnika, poznijeg izdanja u 23h. Bio je to veliki izazov, ali je, čini mi se, dao pozitivne rezultate. Čak i minimalne promene značile su drugačiji, savremeniji način prezentovanja vesti i izbor tema koje nisu autistično vezane samo za srpsku unutrašnju politiku. Na primer, voditelj započinje vesti „stojećki“, u rukama ima tablet, a saznajemo vesti o savremenim tehnologijama, spoljnoj politici i popularnoj kulturi. Bitan je i gost Dnevnika koji na svoj način završava dan na izmaku. Treći Dnevnik je pokušao da događaje u Srbiji stavi u širi kontekst, da globalizuje naš mali svet i proširi vidike. Ovaj pristup ima svoju predistoriju u zlatnom dobu televizije, kada je tokom osamdesetih informativni program želeo da prati odjeke svetskih trendova u tada nesvrstanoj Jugoslaviji. Treći Dnevnik je ponovo personalizovan, pa je vidljiv lični pečat urednika i voditelja.
Ako je Dnevnik 2 prozor u Srbiju, Dnevnik 3 pokušava da se propne na prste i gleda preko tarabe. Po meni je ipak najveća promena i najhrabriji potez u reformi Dnevnika njegovo radikalno skraćivanje na 15 minuta, jer istini za volju – svaki sekund posle 15. minuta je čist politički marketing za vladajuće stranke.
Ohrabren uspehom Dnevnika 3, RTS je učinio korak dalje i dao „pola ure kulture“ u Kulturnom Dnevniku. Jeste da je kasno, jeste da je pola sata, ali hvala bogu na toj oazi. Tu su (za razliku od Dnevnika 3) voditeljke uglavnom žene, a kao što znamo, feminizacija zanimanja kod nas znači manju vrednost. Najveća vrednost Kulturnog Dnevnika je njegovo postojanje, čime se, barem formalno poštuje uloga i funkcija javnog servisa. Imao sam i dilemu oko dvosmislenog značenja imena ove emisije. Po definiciji, svaki Dnevnik bi morao biti kulturan, odnosno uređen tako da poštuje gledaoca i tretira ga sa pažnjom. Dakle „kultura“ je ovde oznaka za formu. Pridev „kulturni“ ovde znači i sadržaj, jer se KD bavi novostima iz oblasti kulturnog stvaralaštva, kako se to nekada govorilo. „Dnevnik kulture“ bi, ako sledimo pomenutu logiku bio brevijar naše kulturne scene, po definiciji tužna proza memoarskog tipa.
Najveća mana ove emisije je njena narativna struktura, zaista je čudno da 2014. nemamo sliku već nam voditeljka čita vesti kao u praistoriji televizije.
Kasni početak emisije omogućava autorima da se u ovom Dnevniku pojave prilozi od iste večeri, sa otvaranja i premijera. Ovo je polazilo za rukom i mnogo skromnijoj produkciji emisije Ivon Jafali na Studiju B.
Kao da kultura na RTS-u kasni, barem 24 sata, za politikom, poput siromašnog rođaka.
Što se mene tiče, tu je trebalo staviti tačku na modifikovanje Dnevnika, ali RTS je kako kažu „naš’o pa zaš’o“. Posle Kulturnog Dnevnika, iz potpuno nepoznatih razloga se pojavio Sportski Dnevnik. Scenografija i dramaturgija je ostala ista, samo vam muškarac u odelu sa kravatom sada govori o sportu. Beskrajno neinventivno, dosadno i netelevizično. Sportski Dnevnik je balast noćnom programu, jer pomera početak filmova i serija za kasne noćne časove. Danas je na RTS1 teško gledati film u noćnom terminu jer ćete radnim danom jednostavno–zaspati čekajući!
Poslednja reinkarnacija Dnevnika se pojavila pre nekoliko nedelja i obraća se najmlađim gledaocima, ali i njihovim raspilavljenim mamama i tatama. U terminu od 19.20 svakog dana počinje dečji Mali Dnevnik. Priznajem da sam od detinjstva u 19.15 čekao crtani/animirani film koji je značio početak kraja radnog dana. Posle toga večeraš, pakuješ knjige i pališ u krevet. Kraj crtaća je bio znak (osim četvrtka kada je išao Karapandža i nije bilo crtanog) da će mama i tata da zalome za informisanje. Obraćao im se Veliki Brat, baš kao i danas. Klinci koji vode Dečji Dnevnik imitiraju poznatu formu i traju impresivnih pet minuta. Bravo deco! Mali Dnevnik je delo privatne produkcije – što je takođe iskorak javnog servisa u poslovnoj politici.
Mali Dnevnik je evidentno inspirisan nenedmašnom „Kefalicom“ i „Fazonima i Forama“, koji su publici otkrili da deca kapiraju svet oko sebe mnogo bolje nego što odrasli misle. Deca su šarmantna i uvek ću ih radije gledati od tzv. Ozbiljnog Dnevnika. Međutim, moj najveći problem upravo leži u nepotrebnom i preteranom insistiranju na formi i imenu „Dnevnika“. Kao da decu iz njihovog sveta guramo u „zrelost“ u svet odraslih gde je „Dnevnik“ nešto smrtno ozbiljno. Televizija je već na sličan način erotizovala detinjstvo, pogledajte samo kako je od Hane Montane nastala Majli Sajrus. Zatim ga ispunila nasiljem kroz agresivne sadržaje i sada konačno želi da mu da ozbiljnu notu Dnevnika, jer deca se tako spremaju da jednom zamene roditelje. Voleo bih da nove naraštaje pustimo da sami smisle informativne programe za svoju generaciju.
U pripremi su – Dnevnik Tajkuna, Zatvorski Dnevnik, Dnevnik Starlete, Dnevnik Sela, Dnevnik Nezaposlenih (Bleja), Folk Dnevnik, što bi koncept Dnevnika prilagodilo svakoj društvenoj grupi ili interesovanju. Na sreću, klinci ne gledaju Dnevnik – oni su na netu!
