Sada dolazi ključno pitanje: šta nam to nauka može reći o stvarnim efektima upotrebe interneta na način na koji nam radi mozak? Nema sumnje, to pitanje biće predmet mnogih istraživanja u godinama pred nama. Ali već sada možemo da saznamo ili zaključimo mnogo toga. Vesti su još crnje nego što sam pretpostavljao da će biti. Desetine studija psihologa, neurobiologa, pedagoga i web dizajnera ukazuju na isti zaključak: ulaskom na internet stupamo u sredinu koja podstiče površno čitanje, rastreseno i ishitreno razmišljanje, te površno učenje. Moguće je da se duboko razmišlja dok se švrlja po internetu, jednako kao što je moguće i da se gazi po misaonim plićacima dok se čita knjiga, ali to nisu tipovi mišljenja koje te tehnologije promovišu i nagrađuju.
Oh, zar još jedna knjiga u kojoj se „pljuje po internetu“ u ime precvalih čari stare, dobre Gutenbergove galaksije, a kojom će potpisani prikazivač kinjiti poštene webdžije swih boya? Možda je tome i tako, ali knjigu Nikolasa Kara (Nicholas Carr) Plitko: kako internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo (preveli Ognjen Strpić i Bojan Stojanović; Heliks, Smederevo 2013) možete da ignorišete samo na svoju štetu. Ne radi se kod Kara (baš kao ni kod Endrua Kina, v. Vreme br. 914) o nekakvom luditskom zanovetanju nekog „amiša“ koji živi u analognoj – ako ne i predelektričnoj – prošlosti, u koju bi, sa misionarskim žarom, da vrati i sve nas ostale, ne bismo li pokajanjem u poslednji čas izbegli digitalnu apokalipsu. Naprotiv, Kar (rođen 1959) je prve dodire s kompjuterima imao još krajem pradavnih i još duboko analognih sedamdesetih, na univerzitetu, a svoj prvi personalni kompjuter (Mekintoš) kupio je, sav srećan, još 1986! Na internetu uredno okapa od 1995, u međuvremenu je onoliko i blogovao i fejsbučio i tvitovao (ju, sačuvaj Bože i sakloni!) i šta sve nije e-radio… Ukratko, čovek je u svakom relevantnom smislu insajder, pa i posvećenik kompjutersko-internetske ere. Pa dobro, u čemu je onda (njegov) problem?
Najbolje je da pustimo samog autora da nam se ispovedi: „Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počinje da mi vrluda nakon dve-tri stanice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak nazad na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor“.
Mogući ciničan savet autoru svakako bi bio da „ode kod doktora“ da mu pregleda glavu i vidi da li je unutra sve u redu, ali Kar je to ionako u neku ruku učinio, to jest, veliki deo svoje ozbiljno i temeljito promišljene i ispisane studije posvetio je upravo neurobiološkom aspektu čitanja i razumevanja teksta, to jest, tome kako različiti načini i medijumi pisanja i čitanja i različite tehnologije utiču na ljudski mozak. O tome postoji već ozbiljna i opširna literatura, kojom se Kar iscrpno bavi. Zaključak je prilično nedvosmislen, mada ne olako dat: medij i tehnologija nisu „nedužni“, njihova promena postepeno donosi promene u našem mozgu – koji je neuroplastičan, to jest menja se i prilagođava do kraja našeg života, nasuprot u međuvremenu ozbiljno razmontiranom verovanju tradicionalne neurologije – samim tim i u načinu na koji pratimo (a onda i „proizvodimo“) tekst, informaciju, ili bilo koji drugi sadržaj, naročito onaj zahtevniji. Priroda tih promena, sve je manje sumnje u to, takva je da podstiče rastresenost i površnost, „skrolujuću“ brzinsku konzumaciju i najčešće beskorisno bežuckanje na sve strane umesto usredsređenog dubinskog čitanja kojem je linearni tekst mnogo pogodniji medijum.
Pa dobro, a kako je onda taj „rastreseni“ autor uopšte napisao knjigu za koju se ovde tvrdi da je ozbiljna i studiozna? I to će nam autor otkriti: imao je ozbiljnih problema s usredsređenim radom na ovoj knjizi sve dok se nije privremeno preselio na daleko usamljenije mesto, pri tome – što biće da je važnije – svodeći svoju mrežnu dostupnost i konzumaciju onlajn sadržaja i ostalog digitalnog mambo-džambo tek na neophodni minimum; posle nekog vremena, poboljšanje je bilo više nego vidno, tj. „mozak mu je prodisao“, kako Kar kaže…
Važno je imati ovo na umu: Kar ni u ludilu nije zamlaćeni retroutopista koji pledira za povratak u neko mitsko rajsko „preddigitalno stanje“, niti samome sebi to želi: štaviše, tvrdi da to ne bi izdržao. On se, međutim, oštro suprotstavlja naivnom – il naprotiv: vrlo kvarnom – tehnoidealizmu koji tretira čari digitalnog i nelinearnog kao neki pronađeni Zlatni Gral; naprotiv, uz sve nesumnjive i lako vidljive dobitke, svet koji bi se sveo na „algoritamski“ model digitalne civilizacije izgubio bi nešto strahovito važno, i to ne tek u nekakvom sentimentalnom i „romantičnom“ smislu, nego u fundamentalno etičkom, ali i posve praktičnom. Prostije rečeno: dramatično bi zaglupeo (proces je, uostalom, već u toku, sa još samo treba videti da li je ireverzibilan). Ljudi neosposobljeni za istinsko i dubinsko korišćenje alatkama „klasične“ kulture i pismenosti naprosto ne „proizvode“ mnogo toga relevantnog; otuda valjda danas ovoliko brbljanja na sve strane, a tako malo sadržaja i smisla…
Plitko je važna, okrepljujuća knjiga. Bez brige, neće vas naterati da bacite kompjuter u đubre i da otkažete wi-fi pretplatu, niti je to cilj njenog autora. Ali bi mogla da vam pomogne da shvatite da vaš informacijski overdouz i „interaktivna“ danguba, praćeni gubitkom strpljenja za istinski posvećeno čitanje, razmišljanje i razumevanje – koje zamenjujete nizom brzih, instantnih podražaja, nakon kojih ste još gladniji – ima i uzrok i koren, a možda još ima i terapiju…
