Daleko od romantičnog simfonizma

Veče je 17. novembra 1969. godine u Amsterdamu. „Konstitutivni mit holandskog muzičkog života“, kako su neki nazivali akciju „Notenkraker“ (značenje reči notenkraker je dvostruko – lomilica za orahe, ali i lomilica za note) samo što se nije dogodio. Četvorica članova grupe radikalnih kompozitora poznatih i kao Petorica (Luj Andrisen, Miša Mengelberg, Rajnbert de Leu i Peter Shat) ušli su u salu Koncertne zgrade (Concertgebouw) i pomešali se sa publikom koja je došla da čuje koncert. (Peti član, Jan van Flajmen nije bio prisutan). Šef dirigent Bernard Haitink zauzeo je poziciju na bini spremajući se da orkestru da znak za početak muziciranja. U tom momentu zvečke i ostali priručni perkusivni instrumenti začuli su se iz publike. Sa balkona su se raspršili leci koji su označili simfonijski orkestar kao statusni simbol vladajuće elite. Levičarski nastrojeni umetnici tražili su da se povede javna diskusija o načinu na koji se vodi simfonijski orkestar i koncertna politika. Metež je uključio publiku, izvođače, kompozitore i pomoćno osoblje, a završen je izbacivanjem pobunjenika iz sale.

Ovaj događaj, iznedren i iz tekovina PROVO pokreta, ostao je urezan u muzičku istoriju Holandije, bio je to manifest koji je otvorio prostor za izgradnju nekonvencionalnog muzičkog sveta, onog sveta u kome će kultura živopisnih ansambala, decentralizacija institucija i progresivni savremeni muzički jezici voditi glavnu reč. Luj Andrisen koji svojom muzikom kritikuje kako američki minimalizam, tako i evropsku avangardu i postavangardu, društvena i muzička ustrojstva i hijerarhije, često koristi džez, pop i reference rane muzike, vokale i gudačke instrumente bez vibrata, obraća se Stravinskom i Bahu kao uzorima koji ne blede. Kao najupečatljiviji član Petorice, našao je u holandskoj šarolikoj i bogatoj muzičkoj sceni snažno uporište za svoju odsečnu, političnu poetiku, često zanovanu na postminimalističkoj muzičkoj repetitivnosti koja je lišena ponekad koketne ambijentalnosti muzike njegovih američkih kolega. Sa druge strane, holandska, ali i čitava evropska, pa i svetska scena savremene muzike našli su upravo u Andrisenovoj poetici jedno od svojih najlucidnijih uporišta.

Više od pola veka od legendarne akcije „Notenkraker“, Konsertebau se ukazao kao koncertno čvorište drugačijeg loma. Andrisen je i ovoga puta umešan. Dominantni kontekst je pandemija koja traje. Svet izvođačkih umetnosti širom planete stavljen je na „pauzu“, sa manje ili više rigoroznim, često nelogičnim, a ponekad teško shatljivim pravilima koja umeju i da vređaju inteligenciju onih na koje se odnose: izvođače, publiku, autore, kritičare. Odlaganja i otkazivanja koncerata, hiperprodukcija onlajn emitovanja, pokušaji zajedničkog muziciranja na daljinu, preporuke snimaka muzike, poplava muzičkih videa raznih vrsta na prvi je pogled zanimljiva, ali ne uspeva da nadomesti koncertni doživljaj muziciranja uživo. Živi zvuk na sceni i mogućnost prisustvovanja njegovom uvek neizvesnom izvođenju teško je zamenljiv. Čini se da je sve manje onih kojima je do toga istinski stalo.

Koncert održan 5. decembra u Matine seriji odigrao se u sledećem režimu: na sceni Konsertebaua bili su članovi Orkestra 18. veka sa dirigentom Danijelom Reusom, a kasnije i horisti Kapele Amsterdam. Publici nije bio dozvoljen pristup, sala je bila gotovo sasvim prazna. Bili su u njoj samo voditelj prenosa i kamermani. Koncert je prenošen uživo na četvrtom programu Holandskog radija (NPO Radio 4), koji se emituje i onlajn (audio-snimak je i dalje dostupan: https://www.nporadio4.nl/ntrzaterdagmatinee/gemist.) U prenosu uživo mogli smo da vidimo i video-snimak koncerta. Na programu su bili: Mocartova 40. Simfonija u g–molu, kompozicija Nymphes des bois Žoskena de Prea i delo Maj (2019) Andrisena, koje je ovom prilikom premijerno izvedeno. Izvrsni muzičari svirali su Mocarta sa neobičnim Sturm und Drang-ovskim žarom i posvećenošću, kao da su želeli da po svaku cenu izađu iz dvodimenzionalnosti ekranske slike. Članovi hora Kapela Amsterdam, pevači – tokom pandemije ponekad uopšteno i neverovatno označeni kao „superprenosioci“ – pojavili su se na bini sa maskama. Kada su zauzeli svoje pozicije, skinuli su maske. Taj maskirni ulazni deo „kovid koreografije“ ostaje teško razumljiv. Izveli su muziku Žoskena de Prea reljefno, kristalno, zvonko. Muzika je u njihovoj interpretaciji delovala kao britka i sjajna staklena skulptura satkana od glasova. Žoskenovo delo posvećeno je uspomeni na Johanesa Okegema, njegovog prethodnika. Slično tome, Andrisen je napisao Maj u znak sećanja na svog prijatelja Fransa Brugena, osnivača upravo Orkestra 18 veka.

Maj je isprepletan raznim sećanjima, kao i impresionističkom poezijom holandskog pesnika i socijaliste Hermana Gortera. Stihovi koje je Andrisen odabrao prepuni su zvučnih referenci. Oni govore o tišini, svetlosti, zvonima, vetru, zvižduku, pticama, glasu, trubama, ljubavi. Muzika često suptilno ilustruje tekst sa lakoćom koristeći neke od tipičnih sintagmi Andrisenovog muzičkog pisma. U minijaturnoj epizodi pojavljuje se i solo blok flauta, kao omaž Fransu Brugenu. Neočekivano, ova muzika ukazuje se kao neka vrsta operske scene, živopisne i dramatične, prepune boja i zvukova. Lako se može zamisliti da joj prethode, kao i da posle nje slede događaji slični, na primer, onima iz Vrta uživanja, Andrisenove i Hartlijeve filmske opere La Commedia ili pak ekstatične arije iz poslednjeg Andrisenovog operskog dela Pozorište sveta.

Tip muzičkog ansambla koji je blizak Andrisenu često je nazivan „Zastrašujućim orkestrom 21. veka“. Taj orkestar je trebalo da omogući i brisanje granica između visoke i popularne umetnosti. Ansambl koji je izveo Maj blizak je donekle tom konceptu. Zvuk ovog dela, kao i zvuk orkestra, daleko je od romantičarskog simfonizma, taj zvuk priziva u sećanje nazive dve Andrisenove ranije kompozicije – Drvo i Srebro. Toplina i plemenitost instrumentalnih materijala suprotstavljena je srebrnoj zvonkosti često oporih disonantnih sazvučja koja donose glasovi.

Najave koje su se u holandskoj štampi pojavile uoči ovog koncerta sadržale su i izjavu Andrisenove supruge da je Maj, makar formalno gledano, njegova poslednja kompozicija. Bolest je primorala kompozitora da se u devetoj deceniji povuče iz javnog muzičkog sveta i da nastavi da stvara improvizujući na klaviru. Taj događaj koincidirao je sa činjenicom da se i sam muzički svet uglavnom povukao iz onoga što smo ranije smatrali javnošću, barem na još neko neodređeno vreme. Oštro i elegantno, njemu svojstveno, došao je i ovaj Andrisenov potez. Maj se ukazuje i kao spomenik jednom vremenu i jednoj umetnosti. Muzičari su, dirljivo, u praznoj sali aplaudirali sami sebi, Mocartu, Žoskenu, Luju Andrisenu i muzici. Mi smo ostali pred ekranima, zarobljeni negde između prvih i poslednjih Gorterovih stihova uglazbljenih u Maju, između „novorođenog proleća i novorođenog zvuka“ i „dugih priča o pesmi i tuzi“.