Da li je svetu odzvonilo

I mimo podnaslova koji ukazuje da je u žiži (naravno, i ovog, kao i svih ranijih puta) društveno angažovani film, i ovogodišnja Slobodna zona nas je, između ostalog, podsetila na poroznost graničnika i odrednica jer su i filmovi sa ovogodišnjeg, dabome, bogatog programa nanovo ukazali da se već neko vreme aktuelno poimanje društvene angažovanosti izmestilo u sferu sveopšte empatične zabrinutosti nad tužnim i poraznim stanjem sveta, i van razvrstavanja po podtipu i stepenosti skrajnutosti, opsega marginalizovanosti, ugroženosti ovog ili onog opsega. Svetu je očito odzvonilo i svako delanje, pa bilo ono i na planu manje ili više umetničkog, manje ili više u širem smislu komunikativnog stvaralaštva gotovo je pa čisto komemorativnog soja, naravno, uz dašak poslednjih decenija sveprisutne istorije sećanja, sećali se pritom privatnih ili čak ličnih života ili ukazivali na opštije ustrojenu sliku društava i, naravno, naravi.

Tako se, na primer, reditelj Džejms Grej u slučaju novog filma Vreme armagedona (Armaggedon Time) opredelio za film nostalgije, ali, kako će se pokazati, nostalgije prema prošlosti koja se, po njegovom viđenju, nikada zbilja nije ni okončala i koja je izrodila ovo američko danas; tome treba dodati i evidentnu činjenicu da ovaj Grejov film počiva na autobiografskoj građi ili barem snažnom autobiografskom sentimentu, čime autorska odgovornost prema krajnjem ishodu dodatno raste, a isto se ima ustvrditi i u ravni očekivanja gledalaca, koji su onda svesni da pred sobom imaju slučaj kada reditelj radi nešto što mu je intimno blisko i značajno. I zaista – brzo se stiče utisak nepatvorene proživljenosti, koji brzo izrasta u čvrsto uverenje da je maleni Pol Graf, sanjar, junoša disperzivne pažnje, sklon nestašlucima, avanturama i suštinskoj nepokornosti pred autoritetima, u značajnoj meri ovaploćenje Džejmsa Greja (1969) kao dečaka u praskozorje Reganove ere u SAD. Taj postojan utisak, kao i sveopšta, lako uočljiva a, s duge strane, i krajnje nenametljiva uglađenost i ispoliranost ovog uspelog filma nostalgije svakako pomažu da ovo najnovije delo reditelja odveć raznolikog opusa dobaci do impresije dobrog ostvarenja kome vredi podariti i vreme i pažnju.

Sve je tu na mestu – i suptilna porodična drama nižeg intenziteta, i minuciozna rekreacija ere, i prikaz damara pobune u godinama (prvog) sazrevanja, i dovoljno rečito podsećanje na bezmalo uvek duboko ukorenjen rasizam i sa njim uvezane tamošnje društvene nejednakosti… Baš kao što sasvim zadovoljava čitav glumački ansambl, možda i konceptualno i duboko promišljeno sastavljen od zvezda lako prepoznatljivih likova i glumačkih pojava i izraza (En Hetavej, Džeremi Strong, Entoni Hopkins i pomalo Džesika Čestejn) i vrsnih znalaca zanata do ovog trenutka ne previše impresivnih filmografija i radnih biografija. Tu je još jedan odličan snimateljski rad direktora fotografije Darijusa Kondžija (Delikatesna radnja, Sedam, Ukradena lepota, Plaža, Ljubav, Iracionalan čovek, Okdža, Nebrušeni biseri…). Problem je, međutim, nastao na suprotnom polu ove priče i ovog “projekta”; naime, u značenjskom smislu kao fokalni trenutak u priči nameće se segment u privatnoj školi u koju po kazni dospeva nestašni Pol, a koji tamo prisustvuje javnom obraćanju bivše učenice, Trampove rođake. Ona u kratkom i srčanom govoru, po viđenju i odluci Greja (ovde i scenariste i reditelja), najavljuje dolazak ere odrešitog kapitala (onog od ‘greed is good /pohlepa je dobra’ podtipa), što onda biva postavljeno kao kontrateža lahorastoj bezbrižnosti nevino-naivnog doba koje, kao takvo, mora uskoro da se završi sa baštinom smoženom u paramparčad. Time Grej možda obezbeđuje kopču sa (poželjnim) ideološkim stanjem stvari sa tačke gledišta Holivuda, ali, avaj, u vidnoj meri i kompromituje i ugrožava taj evidentan polazni koncept ciljane i naglašene jednostavnosti, kanda i neizostavnog mesta u pododeljku filmova nostalgije. Taj zahvat je odveć intruzivan i, ako ičega dobrog ima u tome, udaljava Vreme armagedona od stilski i idejno sličnih Spilbergovih filmova sa (znalački) romantizovanom prošlošću u samoj žiži. Tu stižemo do još jedne impresije – i posle tridesetak godina Džejms Grej u stilskom i autorskom smislu i dalje upadljivo luta – nakon što se sa dva prethodna filma, dakako, najbolja u čitavoj karijeri (Ad Astra i Izgubljeni grad Z) udaljio od etikete “malog Skorsezea”, ovde je krenuo u rikverc, nanovo nepotrebno upavši u zamku poređenja sa drugim majstorom koji isto to naprosto radi veštije, znalačkije, suptilnije.

U razgovornoj knjizi Mihaila Epštajna Čemu sve uopšte (prevela Radmila Mečanin, objavio Službeni glasnik) pomenuti autor je na dečije pitanje “Ako postoji sudbina, šta onda zavisi od čoveka?” odgovorio sledećim rečima: “Niko unapred ne zna. Dva čoveka se rađaju kao siromasi, jedan misli da radi nešto – i umire u bedi. Drugi smatra da je siromaštvo – iskušavanje njegove volje i karaktera, radi neumorno – i postiže mnogo štošta. Svoja sudbina može da se sazna jedino po krajnjim rezultatima života. Sudbina je ogledalo koje te očekuje na kraju puta”. Slično tome, film Rekla je (She Said), američki prvenac nemačke rediteljke Marije Šrader poentira na oba fronta – smisleno nas podseća na važnost proaktivističkog impulsa ka borbi i delanju, dok sudbinu predstavlja kao ogledalo koje se pred oči nevoljkog objekta posmatranja i čitavog sveta može postaviti i znatno pre fatalističkog kraja našeg bivstvovanja na ovoj planeti. U ovoj nedvosmisleno i naglašeno naturalističkoj filmskoj priči pratimo priču već poznatog krajnjeg ishoda – u fokusu su dve mlađe, očito hrabre i motivisane novinarke koje su nakon opsežne istrage i pripreme u svrhu analitičko-istraživačkog teksta o višedecenijskim seksualno-predatorskim nepočinstvima holivudskog producenta i mogula Harvija Vajnstina (vlasnika mini-mejdžor studija Miramaks) dovele do rođenja prevratničkog pokreta “#metoo”. Kad smo već kod toga, posebno je intrigantno i apsurdno što bi se, u zlatnom dobu svoje vladavine mnogogrešni Vajnstin možda i među prvima prihvatio da producira ovako koncipiran film (naravno, sa nekim drugim na poziciji “lovine”).

SHE SAID

Rekla je je vrlo dobar i vrlo sugestivan film krajnje jednostavne postavke, gotovo bez ijednog viška (utisak pokvari nešto malo kmezave sentimentalnosti u samom finišu, što treba shvatiti kao nužni “robni žig” samog Holivuda); na sreću, na drugoj strani sve štima kako treba – opsežna i detaljistički ustrojena priča je pregledno a dinamično ispripovedana, glavne junakinje su veoma dopadljive i vredne praćenja i poverenja gledalaca, pred očima gledalaca iz rolne u rolnu izrasta ubedljiva i značenjski zanimljiva društvena hronika, život i rad novinara tog profila prikazan je odmereno i filmski rečito, a čitava priča ispričana je tek uz nekoliko kraćih flešbekova i uz izvrsno artikulisan ritam, pa još sa skretanjima put narativnih rukavaca u pravom trenutku i uz pravu meru. Keri Maligan i Zoi Kazan snažno drže stub čitave te priče na svojim očigledno glumački jakim plećima i biće zanimljivo pratiti kako će se ovog puta Američka filmska akademija poneti kada dođe do konačne odluke o nominacijama i možda dobitnicama Oskara u njihovoj kategoriji. Rekla je sve do odjavne špice ostaje film koji govori dosta toga i koji uspešno transcendira geografske i faktografske govore i biva relevantan i ovde i tamo. Naravno, bilo bi zanimljivo videti i film o onome što je usledilo nakon što se narečeni pokret u neku ruku pritajio i postao integralni (pa samim tim i ne nužno lako razaznatljivi) deo mirnije svakodnevice, na primer, kako je Holivud uz zločinitelje sa javne scene u vidnoj meri uklonio i neke od najgrlatijih prozivačica (poput Rouz MekGouvan). Ipak, teško je zamisliti da bi Holivud, i pored neprolazne strasti spram franšiza ovog ili onog potkova, ipak posegnuo za nastavkom ove priče koju i dalje prate uočljive tri tačke što sugerišu muku kojoj se kraj ipak ne da tako lako nazreti.

cem-kaya-102__v-gseapremiumxl

Na Slobodnoj zoni je ovog novembra prikazan i vrlo dobar nemački dugometražni tematsko-problemski dokumentarac Ljubav, nemačke marke i smrt (Liebe, D–Mark und Tod), koji gledaoce upućuje u prilično potentan i šire ilustrativan fenomen – muziku turskih (i pomalo kurdskih) imigranata u Nemačkoj, počev od početka šezdesetih godina prošlog veka, kada je međudržavni sporazum omogućio dolazak siline, naravno, niskokvalifikovanih radnika sa juga Evrope u Nemačku tada u privrednom zamahu. Reč je o fokusiranom, krajnje informativnom, poletnom i veoma dinamičnom dokumentarnom ostvarenju, koje, povrh tame koja tu prirodno i nužno često izbija, ume i da istinski zabavi i razgali gledateljstvo. Posebno je interesantan onaj deo kada reditelj Džem Kaja stigne do dela u kome je naglasak na protestnim pevačima i pesmama, kada su tadašnji “trubaduri” slobodarski prozivali svoju novu domovinu zbog ksenofobije, okrutnosti većine prema unapred oklevetanoj i osporenoj manjini, oličenoj između ostalog i u jetkim stihovima “tražili su radnike, dobili su ljude od krvi i mesa”, a sve to će onda imati jasnog odjeka u imigrantskom repu u Nemačkoj devedesetih (uz potrese koje i je i tamo doneo pad Berlinskog zida), repu koji se, pak, bez premišljanja oslonio na onu suvog zlata vrednu pobunjeničko-borbenu nit inicijalno emancipatorskog hip-hopa u matičnoj Americi. Ako treba pametovati, može se polemisati da bi Ljubav, nemačke marke i smrt u filmskom smislu imao koristi od jednog junaka/ jedne junakinje u nedvosmislenom fokusu priče, ali i ovakav kakav jeste, pa čak i kada je pogrešno bio sveden na nivo (istina, veoma ambicioznog i vešto sklopljenog) reportažnog rada, doduše, majstorski montiranog i praćenog izvrsnom upotrebom obilate arhivske građe, ovo jeste zanimljiv film čiji su se autori pokazali kadrim da putem podsećanja na ne baš svačijem uhu ugodnu muziku progovori dovoljno toga za razmišljanje podatnog o klimavom i dobrano urušenom svetu koji će neko morati da krene istinski da spasava.