Čudovište voli svoj lavirint

Nisam vam ispričao kako sam, noseći nemački šlem, dobio vaši. To je čuvena priča u našoj porodici. Sećam se kako su se zimskih večeri, odmah posle rata, svi okupljali oko peći raspredajući priče do kasno u noć. Pre ili kasnije, neko bi se neizbežno setio mog nemačkog šlema punog vašiju. Kao da je to bilo nešto najsmešnije što su ikad čuli. Stariji bi se do suza zacenili od smeha. Glupo dete šeta naokolo s nemačkim šlemom punim vašiju. Gmizale su po njemu sa svih strana. Svaka budala mogla ih je videti!

Sedeo sam ništa ne govoreći, pretvarajući se da je i meni podjednako zabavno. Klimajući glavom, mislio sam u sebi: Koje su to budale! Svi skupa! Pojma nisu imali kako sam ga dobio, a ja nisam hteo da im kažem.

Bilo je to prvih dana posle oslobođenja Beograda. Bio sam na starom groblju sa još nekoliko drugara koji su se vrzmali naokolo. I iznenada ih ugledasmo! Dva nemačka vojnika, očito mrtva, opružena po zemlji. Priđosmo im da ih bolje vidimo. Nisu imali oružje. Čizme su već dobile noge, ali pored jednog se nalazio šlem. Ne znam šta je drugima zapalo, ali ja sam se zaputio po šlem. Prikradao sam mu se na prstima, da ne probudim mrtvaca. Skrenuo sam pogled. Nisam uopšte video njegovo lice, mada ponekad umišljam da jesam. Sve ostale pojedinosti tog trenutka i dalje mi živo lebde pred očima.

To vam je cela priča o šlemu punom vašiju.

Pod rojem aviona u visokom letu jeli smo lubenice, dok su bombe padale na Beograd. Gledali smo kako se u daljini diže dim. U bašti je bilo sparno i tražili smo da skinemo košulje. Lubenica je pucketala pod velikim nožem dok ju je majka sekla. Čuli smo još nešto i pomislili da je grmljavina. Ali, kada smo pogledali uvis, nebo je bilo plavo, bez ijednog oblačka.

U biografiji ruske pesnikinje Marine Cvetajeve otkrio sam podatak da je prvi put javno čitala svoju poeziju u Parizu, 6. februara 1925, a novine su objavile da je u programu učestvovalo i troje muzičara: madam Kuneli otpevala je nekoliko starih italijanskih pesama, profesor Mogiljevski svirao je violinu, a V. E. Bajucov klavir. To me je zapanjilo! Madam Kuneli, zvala se Nina, bila je prijateljica moje majke. Zajedno su studirale u Parizu kod iste nastavnice pevanja, madam Kedrov, a potom se, u vreme Drugog svetskog rata, Nina Kuneli obrela u Beogradu. Učila me je da pevam ruske i francuske dečije pesmice, koje i danas znam. Sećam se da je bila prelepa, nešto malo starija od majke i da je po završetku rata otišla u inostranstvo.

Velika gomila pozdravlja diktatora: osmehnuta od uva do uva, deca mu daju cveće. Koliko puta sam to već video? I uvek ista devojčica što ga pozdravlja ljupkim naklonom! Evo, opet je tu, okružena visokim čizmama zvaničnika i parom čvrsto vezanih policijskih pasa. Monstrum je miluje po glavi i šapuće joj na uvo.

Uzalud tražim zabrinuto lice.

Moji majka i otac dali su mi ideju da tokom vrelih noći na Menhetnu spavam na krovu. I sami su to činili za vreme rata, ali ne na krovu, već na ravnoj terasi na krovu zgrade u centru Beograda, u one sate kad su svi prozori morali biti zamračeni. Sećam se ogromnog zvezdanog neba i tišine koja je vladala gradom. Čim bih zaustio nešto da kažem, neko – ne sećam se više ko – stavio bi mi ruku na usta.

Sa zvezdama i oblacima iznad nas, osećali smo se kao brod na pučini. Plovili smo pravo napred punim jedrima. „Eno, odande počinje beskraj“, sećam se kako je moj otac pokazivao dugom rukom po mraku.

Što sitniji sati, sve sam lucidniji. To je moje prokletstvo. Svi odavno spavaju. Pokušavam da probudim svoju najdražu, ali me ona samo pospano spusti na svoje grudi. Vodimo ljubav, lagano, tromo, a potom joj satima pričam o važnosti poezije dok ona zvučno spava.

Istorija je kao Veliki narodni kuvar. Tirani su glavni kuvari. Filozofi pišu jelovnik. Popovi su kelneri. Vojnici su izbacivači. A pesma koju čujete, to su pesnici što peru sudove u kuhinji.

U vremenu mržnje i nasilja dobrota jednog ljudskog bića prema drugom zaslužuje veće poštovanje nego sve crkvene propovedi od pamtiveka do danas.

Glupost je tajni začin koji istoričari teško prepoznaju u čorbi što je neprestano kusamo.

Svaki narod strepi od istine o onome što su njegovi pripadnici učinili drugima.

Dužnost svakog patriotskog novinara je da opravda zločine koje je njegov predsednik počinio zajedno sa svojom administracijom.

Celog života sam se borio da od mnoštva beskrajnih zabluda stvorim makar malu istinu.

Beleška za buduće istoričare: Ne čitajte stare brojeve Njujork tajmsa. Čitajte pesnike.

Prezir prema pripadništvu stadu i jatu, prema oduševljenju masa zbog toga što misle isto kao i milioni drugih.

Poezija nije pi-ar. Nijedna umetnost ne mora da dokazuje svoju društvenu korisnost, osim pod komunizmom i fašizmom.