Sećate li se one babe koja je sa Slobinom slikom igrala kolo na mitingu na Ušću i pevala „Sviđa mi se ova stvar“. Tada sam prvi put video populizam na delu, u formi „spontanog okupljanja naroda“. Posle su ti građani hteli spontano da idu u Ljubljanu, pa su bacali jogurt na autonomaše po Vojvodini (u nekoliko navrata), a nažalost, posle su se spontano naoružali. Praksa je ostala živa do danas.
Čak i tokom NATO agresije, zvali su se čuvari mostova, (sa papirnim kapama, pečenim prasetom i pesmama domaćih folk pevača), posle su čuvali Slobu – a on im je jednom rekao „ćao!“ dok je žurno izlazio iz automobila. Taj „spontani“ narod pojavio se posle 2000. kada je Solana stigao u Srbiju sa parolama „NATO u blato“ i „Solanu u krečanu“. Da ne ređam, spisak je predug, ali jedina spontana okupljanja desila su se u Beogradu samo kada je famozni „Crnotravac“ rušio Peti Parkić i kada su sečeni platani na Bulevaru. Ne mogu da se setim drugih primera. Možda su se u Pančevu, da ne grešim dušu, ljudi skupili kada je zagađenje prevršilo meru, pa su disali na škrge. Svi ostali oblici izražavanja neslaganja isti su kao i telegram podrške – oni se posle čitaju u Dnevniku.
Ovih dana ponovo prepoznajem to populističko cipelarenje, taj uvod u linč, jer se gotovo redovno u doba najave Parade ponosa razbukta plamen lažnog samoorganizovanja. Kada bi inicijative građana zaista bile autentične i javile se kao posledica odbrane građanskih prava ili zajedničkih interesa, niko ne bi bio srećniji od mene. U protivnom, grupe građana sa lanč paketima, al i bejzbol palicama, nalik su na siledžijsku ili jalijašku dramaturgiju linča – Hang them high!
Smenjivanje Đilasa odličan je primer, gde nije dovoljna većina koja je u međuvremenu sakupljena. O, ne u našim plemenima, što reče jedan novinar, (a osetio sam na ličnom primeru), kod nas kad te isteraju iz plemena spale ti kuću, siluju ženu, a čuvaj decu – ni ona nisu sigurna!
Džabe je Đilas otvarao Dom zdravlja u Surčinu – ima direktiva da mu se buče i eto dobrovoljaca, pun kombi. Malo da cipelare. Dobro, ruku na srce, njega su onako šimikom potkačili i Krkobabići, iskusno, penzionerski, tek da pokažu da su još u snazi.
Slično je sa patriotskim organizacijama, koje procvetaju oko Parade ponosa. Da bi bezbednosna procena bila negativna, ništa lično. Pitam se kako su bez napetosti i bezbednosnog rizika potpisani Briselski sporazum, pa carina, pa izbori, pa ukidanje opština na severu Kosova, sve to je proteklo bez protesta desničara, ali kad se jave pederi i lezbejke – eto Obraza na RTS-u, vataju uživo neke beleške, drže konferenciju za novinare. Tad može.
Cipelarenja ima i na sportskim terenima. Nema tu fair playa, jer bez obzira na obezbeđenje na stadionima, neki batica uvek bez frke uđe na teren da pokupi kapitensku traku ili dresove. Što bi rekao Jugoslav na B92 – ostadoše u gaćicama!
Malko gej slika, zar ne?
Ipak, postoje dva slučaja ove nedelje koja su se našla u istoj emisiji „Srbija danas“ na RTS-u. Devedesetogodišnji deda u Kraljevu, prvoborac, zabarikadirao se u svojoj kući u znak protesta. Njemu sledi zatvor, jer je bio grub prema sudu i komšiji koji mu je psovao vrhovnog komandanta. Čak je i zaštitnik prava građana u Kraljevu pokušao da pomogne, pozivajući se na godine i „iluzije iz mladosti“.
PR suda u Kraljevu, neka devojčica, izdeklamovala je kako nečija lična iskustva ne mogu biti uzeta kao olakšavajuća okolnost. Zamislite, neko je četiri godine ratovao kao partizan, u Kraljevu, koje ima svoju tragediju sa streljanim građanima i danas će mu neko psovati majku komunjarsku! Da se napio, to bi bila olakšavajuća okolnost, pa mu izađe da je u Kraljevu bolje biti alkos, nego antifašista!
Sličan ton je imala i dosta brojna podrška građana inicijativi da se u Užicu na staro mesto u centru vrati spomenik Titu na Dan Užičke republike, 24. septembra. Ovaj datum pamtimo po Slobinom porazu i Đilasovom smenjivanju. Ljudi iz SUBNOR-a tvrde, a mogu da im poverujem, da građani žele da se spomenikom prvoj slobodnoj teritoriji u okupiranoj Evropi i njenom komandantu vrati dignitet. U Užicu uspešno radi i hostel „Užička republika“, dakle tradicija živi i među mladima. Nisam razumeo podsmešljiv ton, jer građani žele pravo na sećanje ma kako ono bilo politički nepodobno u današnjim okolnostima.
Dakle, kada sledeći put budete želeli da izrazite oduševljenje, ili prezir prema nečemu, ne budalite – potražite prvo bezbednosnu procenu. Posle stižu lanč paketi i prevoz.
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
