Postoji podatak u vezi s Bulevarom zvezda koji na prvi pogled izgleda kao ključan – film je nastao od materijala za pilot-TV seriju od koje su producenti odustali. Ovo bi bilo sumnjivo lako objašnjenje za nekoherentnosti, neizvesnosti, nejasnoće i zbunjivu prirodu filma. Na drugi pogled, međutim: biće da zaokruženosti nema jer je nikad ne bi ni bilo, da kraja nema jer ne postoji, da autor uživa u neizvesnosti, da i njega zbunjuje sve što zbunjuje nas, da je, najzad, Bulevar zvezda večni niz, perpetuum mobile pitalica koju je Linč sam sebi podmetnuo, umoren istrajnom tupošću tuđih pitalica. Za početak je odabrao nekoliko motiva koji ga intrigiraju, a sebi je zadao da ih poveže tako da pri svakoj smišljenoj vezi u niz ubaci još jedan novi motiv. Tako je matematički usavršio onirički patent isproban u Tvin Piksu, sa sumnjivom doslednošću forsiran u filmu Vatro, hodaj sa mnom, a u izmenjenom obliku primenjen u Hotelu izgubljenih duša. I onda, iz egzaktnog sveta pravila koja ga zabavljaju, Linč lako stiže u fantaziju snova i neobjašnjivog, čije rešenje uvek deluje tu, nadohvat ruke, ali nekako uvek izmiče za nanometar.
Logično zaljubljen u Holivud, i logično ironičan spram te ljubavi, on svoj rastrzani san smešta u – industriju snova, gde dovodi provincijalku sa snom da postane zvezda (Naomi Vots), i ženu obolelu od amnezije (Lora Elena Hering), koja sve oko sebe posmatra kao san. Ona za sebe bira ime po Riti Hejvort, koju, u apartmanu glumice iz stare škole, ugleda na plakatu za Gildu. Njihova sličnost samo počinje imenom, pa Linč postaje odgovoran i za koncept rekonstrukcije starog Holivuda, koji dalje nastavlja upošljavanjem zvezde ere mjuzikla En Miler, koja, kao nastojnica pansiona u kom žive holivudski starosedeoci, oživljava svu nostalgiju i bol onih nezahvalnika kojima Titanik i Gladijator, eto, nisu prirasli srcu. Australijanka rođena u Britaniji možda ne deluje kao prvi logičan izbor da se sledi taj koncept, ali neverovatna Naomi Vots iznad strasti i raskalašne raspojasanosti glumačkog talenta nosi savršenu tanku glazuru hičkokovske junakinje.
A da bi ikonografija „proradila“, tu je i snimanje filma. Iz svog dubokog džepa Linč ovaj put vadi već više puta raubovanog patuljka u kolicima kao velikog šefa, kauboja koji govori poput lutke na baterije, telefone koji večito zvone u nepoznatim prostorijama, mafijašku braću koja povraćaju holivudski espreso, razmaženog reditelja s pozerskom golf palicom i naočarima „Džimi Tenor“ čija žena spava s čistačem bazena, i njegovu slatku malu sekretaricu, kao izvađenu iz MGM-ovog studija pedeset sedme… ne zaboravlja ni Anđela Badalamentija, pa opijajuća slutnja leluja u vazduhu samoironično podsećajući koliko nas je već puta isti čovek vozio u nepoznatim pravcima, zavaravao otkrićima koja se nikad nisu desila i vezama među stvarima koje samo možda postoje.
Snimanje filma je, dakle, u istom ironičnom, samosvesnom duhu, u Linčovoj priči, zavera od koje direktno zavise životi. Zbog glavne uloge patuljak daje naređenje da se sve „ukine“, reditelj je zbog tvrdoglavosti na ivici da ga ubiju, a film o kom je reč je – da se zatvori krug – mjuzikl iz epohe pedesetih.
Usputna hladnokrvna ubistva u pomalo tarantinovskom duhu dopunjavaju bazičnu film noir atmosferu, koju, uz scenografa i direktora fotografije, detektivskim i erotskim težnjama, forsiraju dve heroine. Kao i svaki san, i ovaj ima usputne stanice, začudne intermeco-tačke, koje muče, i opsedaju i boje avanturu svojim sokom. Losanđeleska plačljivica, „llorona„, izvodi svoju plejbek tačku ispred čuvenih Linčovih zavesa dok ne padne u nesvest, đavo se krije iza holivudskog fast-fuda, rascerekani baba i deda se smanjuju na veličinu miševa, dok se ushićuju lepotama mitskog grada. Pre i posle ovih pažljivo produženih epizoda, glavni likovi se miksuju, rekombinuju, i ispituju mogućnosti svojih sudbina, dostupne tako čisto i tako snažno samo u gradu-simbolu kroz koji prolazi Malholand drajv, natkriljen palmama i okružen policajcima.
Prošavši kroz lavirint dosadašnjih opsesija, Linč se, nakon minimalističkog utvrđenja Strejt priče, vraća u svoj strašni, smešni, strasni parasvesni svet, u kom se, više nego ikad do sad, oseća miris starih žanrova i gde, negde duboko pod naslagama divljačne inspiracije skriven, vlada njima svojstven red.
