Čitav jedan zid kripte u Crkvi Santa Marija dela Končecione u Rimu, u kojoj počivaju tela mumificiranih monaha, „ukrašen“ je, u 17. veku, kostima umrlih kaluđera: lobanje služe kao friz u nišama na zidovima, rebra, zbog svoje zakrivljenosti, ojačavaju svod, dok kičmeni pršljenovi iscrtavaju obrise dekorativnih kartuša. Morbidno? Na svodu pomenute kripte dominira alegorija smrti, skelet opremljen kosom i peščanim satom, a sve to sačinjeno od „prirodnih“ materijala: najsitnijih komadića kostiju, naravno. Barokna znamenja smrtnosti – skeleti, alegorije vremena, lobanje, krilati peščani satovi, krstovi, tabernakli – nisu izrađeni od uobičajenih materijala kao što su mermer, kamen, bronza, drvo ili gips, već upravo od ljudskih kostiju. Barokna umetnost, dakle, uvodi nas direktno u spektakl smrti, a ovaj primer, kao i desetine drugih opisa, pronalazimo u knjizi Jelene Todorović O ogledalima, ružama i ništavilu. No, čemu sve to?
U vreme kada nastaje barok kao umetnički pokret – pred kraj šesnaestog veka, dakle, u atmosferi krize i nesigurnosti, posle kuge koja je, kao i tridesetogodišnji rat, opustošila Evropu – moderno doba je već dobrano potisnulo srednjovekovni pogled na svet, dok Katolička crkva, kao noseći stub poretka, prima udarce sa svih strana i jasno oseća da gubi čvrsto uporište. U svojoj studiji Jelena Todorović analizira ključne elemente ovog pokreta: vreme, prolaznost, prirodu, prostor, pokret, kao i doživljaj vanvremenitosti. Ogledalo se pojavljuje kao simbol taštine, ali i kao pokretač refleksije (odraz pokreće mišljenje), peščani sat je izraz konačnosti, ruševine u slikarstvu opominju na prolaznost, a ruže nas, kao i mehurovi od sapunice, gusenice i leptirovi, podsećaju na propadljivost i kratkoću života. Barok razvija svojevrsnu ars moriendi, umeće življenja kao umeće umiranja. Memento mori, ne zaboravi da si smrtan, postaje geslo ovog perioda. Svest o ništavilu ojačava u tolikoj meri da će čak i kardinal Antonio Barberini, jedan od važnijih likova u Rimu 17. veka, dati da se na njegov nadgrobni spomenik urežu sledeće reči opomene: Ovde leži pepeo i prah i ništa. Za jednog visokog službenika božjeg namesništva na zemlji, dakle, nekoga ko bi, u principu, morao da ima razumevanja za život posle života kao važniji deo ljudskog postojanja, ove reči zvuče prilično neutešno i profano. Barok se, utoliko, pokazuje kao složen umetnički pokret koji reaguje na gubitak transcendencije, na to što je božji autoritet prilično onemoćao, te se čovek sada našao pred samim sobom, pred sopstvenim likom – u ogledalu vidi sebe, a ne božju tvorevinu – suočen sa konačnošću, bez jemstva da će, ako se bude primereno ponašao i crkvi (redovno) udeljivao crkavicu, možda i zaslužiti prijem kod velikog nebeskog selektora. Umesto nade i večnosti, sada su tu smrt, prah i ništa.
Noseći motiv ove studije, dakle, barokna je umetnost koja reaguje na evropsku stvarnost toga doba. Ali Jelena Todorović pokazuje i visok stepen odvažnosti kada iskoračuje iz užestručnih razmatranja i bez pardona se upušta u političke implikacije onoga što će, sasvim precizno, nazvati ratom istorija. Rasterećen teške božje i još teže crkvene senke koja je nudila jednu i obavezujuću istinu, lišen tamne svetlosti večnosti, barok se suočava sa svim dimenzijama vremena i vrlo brzo se, ne samo u umetnosti, okreće tumačenje u prošlosti. Analize političkih implikacija barokne slobode upravo su sjajne. Ako su reformatori shvatili da će Katoličku crkvu najbolje da uzdrmaju ukoliko obelodane njenu besramnu istoriju, ukoliko je diskredituju na njenom terenu, na terenu morala, crkveni su ljudi jednako brzo shvatili da je jedini dostojan odgovor da oni ispišu sopstvenu istoriju. Afirmativnu, dabome. Upravo rat interpretacija pokazuje da prošlost nije učvršćena i nepomerljiva kategorija, već da je neizvesna koliko i budućnost. Za prošlost se, baš kao i za budućnost, valja izboriti. Neke od najuzbudljivijih stranica ove knjige autorka ispisuje analizirajući nastojanja kardinala Čezara Baronia, pisca čuvenih Anala, obrazovanog, posvećenog i moćnog apologetu crkve, da se vrati autentičnom hrišćanstvu obnavljajući, u tom cilju, Crkvu Sv. Nerea i Ahilea u Rimu. Jednako je zabavno kada J. Todorović, svojim dinamičnim i vazda svedenim stilom, utvrdi da su upravo argumenti velikog katoličkog apologete služili u 18. veku kao važna potpora u učvršćivanju uticaja Pravoslavne crkve.
Ako se Jelena Todorović potrudila da svoju knjigu o baroku ispuni bogatom i uzbudljivom sadržinom i ponudi nam celovitiju sliku o jednoj istorijskoj formaciji, te nam tako skrene pažnju na to dokle smo i mi danas stigli, izdavač (CLIO) se potrudio da knjigu opremi čvrstim koricama, lepom naslovnom stranom i raskošnim ilustracijama, što, na ovu izdavačku nemaštinu, nije mali podvig. Osim što ju je lepo čitati, ovu je knjigu lepo i posedovati.
