Čovek misterije stvaranja

foto: s. rakezić

Peđu Vraneševića sam upoznao početkom osamdesetih, kada smo, kao saradnici lista “Džuboks”, Predrag Popović i ja odlazili na koncerte koji su se zbivali u raznim prostorima u Novom Sadu – tamošnju rok scenu činio je zbir krajnje zanimljivih ličnosti, koje je vredelo lično sresti. Ja sam bio još tinejdžer, Predrag Popović tek nešto stariji, a Peđa je već bio široko prepoznat kao stvaralac muzike za film, televiziju i pozorište, a grupa Laboratorija (iliti Laboratorija zvuka braće Vranešević) uveliko je nastupala širom Jugoslavije. Međutim, Peđa je u nama video ravnopravne sagovornike, što je mene, kao klinca, zadivilo. Naši razgovori su najčešće počinjali nakon nekog koncerta i trajali tokom čitave noći, obavezno do svitanja. Rekao bih da je tek mali deo tih razgovora uopšte imao veze sa muzikom, pričali smo o misteriji življenja, ili misteriji stvaranja, o tako nečemu. Peđine opservacije bile su mudre i duhovite u isto vreme.

To možda ne treba da iznenađuje, pošto je iskustvo Peđe Vraneševića već bilo bogato u različitim vidovima izražavanja; iako je studirao arhitekturu, i kasnije izvesno vreme radio u toj oblasti (na projektovanju novosadskog Novog naselja), već kao student je počeo da se bavi rok muzikom. U Beogradu je oformio grupu The Best Nothing – u to vreme je bilo teško doći do zvaničnog izdanja, pa njihova muzika nije zabeležena na vinilu, ali su ostavili traga u kosmosu ranog jugoslovenskog roka. Grupa je dobila ime prema poemi Dilana Tomasa “Wasteland”, koja se završava rečima “Srušiću sve i stvoriću ništa/ Najbolje ništa” (“I will ruin everything and build nothing / The best nothing”). Bend je nastupio na prvoj Gitarijadi u Beogradu, održanoj 1966, i privukao pažnju medija. Po povratku u Novi Sad, godine 1970. I 1971, Peđa je bio aktivan, između ostalog, kao konceptualni umetnik u okviru kolektiva nazvanog KOD, kojem je pripadao i drug iz detinjstva, Slobodan Tišma. KOD su se zalagali za kritički odnos prema tadašnjoj društvenoj stvarnosti i umetnosti, čime su navukli gnev lokalnih moćnika iz sfere kulture, koji su rešili da se sa ovom pojavom obračunaju. Dva člana grupe KOD osuđena su na 9, odnosno 8 meseci zatvora zbog svojih tekstova (Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović). Nakon svega, može se reći da je Peđa Vranešević bio među retkima koji su svoje delanje vezivali kako za tada avangardnu i novatorsku konceptualnu umetnost, tako i za nešto tako bazično kao što je sviranje na Gitarijadi, pred hiljadama mladih željnih zabave, koji glasno vrište.

U želji da proširi svoja iskustva, počeo je da se bavi filmskom muzikom, i to ponajpre u saradnji sa rediteljima inovativnog pristupa, kao što su Karpo Aćimović Godina i Želimir Žilnik, a zajedno sa bratom Mladenom je između 1969. i 1973. delovao u bendu Med. Grupa Med je svakako bila zanimljiv i nepravedno zaboravljen iskorak na sceni koja je tada postojala – pomalo iščašeni tekstovi njihovih pesama kao da su bili deo nekakvog imaginarnog pozorišta, i svakako su predstavljali začetak ideje koja je vodila ka Laboratoriji – bendu sklonom humorom začinjenoj teatralnosti. Inače, Laboratorija je začeta kao svojevrsna kombinacija popularnog i “arty” zvuka, možda odražavajući samu ličnost Peđe Vraneševića. Njihov prvi singl “(Ljubite bez razlike supruge i svastike) Dok vam je još vreme” bio je lansiran na Opatijskom festivalu 1978, pruživši priliku uspavanoj festivalskoj publici da se za trenutak trgne i primeti da se na bini dešavaju neka čudna sazvučja. Čak i ako je Laboratorija nudila pomalo cirkuski nastup, bilo je to nešto… drukčije. Još je zanimljivije da se na “B” strani singla koji je objavljen nakon opatijskog nastupa pojavila numera “Sve je to bilo u proleće”. Uprkos uvodnom delu koji zvuči skoro pa ambiental, pesma se nastavlja u stilu koji je sasvim usporediv sa zvukom avangardne postave The Residents. Kasnije sam pitao Peđu da li je taj uticaj uopšte bio moguć, pošto su 1978. godine The Residents bili još uvek u dubokoj opskurnosti, a njihov rad poznat tek veoma malom broju upućenika. On je potvrdio da je kasnije slušao The Residents, ali da u to vreme nije čak ni čuo za ime grupe – ovo prepoznavanje je možda stvar neke kosmičke igre.

Kako god, Laboratorija je tokom osamdesetih objavila tri albuma, i jedan u devedesetima, a pod imenom Laboratorija XXI pojavio se i materijal nazvan “Slet opera Nema zemlja”, kao rimejk rok opere na kojoj su sedamdesetih radili Peđa Vranešević i Želimir Žilnik. Neke od pesama, naročito iz ranog perioda grupe Laboratorija, postale su opštepoznate, svakako deo nasleđa jugoslovenske popularne kulture. Predrag i Mladen Vranešević su tokom zajedničkog rada (Mladen je preminuo 2006) za sobom ostavili impresivan opus primenjene muzike – napisali su i u svom studiju snimili muziku i songove za 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija, niz kratkih televizijskih formi i nekoliko autorskih filmskih i video radova, a tome treba pridodati i zamašan rad na pozorišnoj muzici. Međutim, tokom poslednjih godina kao da na sceni više nije bilo mesta za čudne likove i njihove muzičke eksperimente. Peđa je svejedno nastavio da snima muziku, vrlo iskričavu, i postavlja je na Jutjub – kao da je želeo da nam prenese da je stvaranje potreba bez koje postojanje nema smisla.