Saveti bejbi-bumera i generacije X šta bi studenti trebalo da rade, uz obavezna podsećanja na svoja iskustva ‘68 ili iz devedesetih, ovim današnjim momcima i devojkama zvuče kao kad ujka Albert iz „Mućki“ započne sa svojim – „During the war…“
To deo starije građanske javnosti nije shvatio kada je nakon Vidovdanskog protesta počeo da se distancira od studentskog pokreta. Zbog čega? Pa zbog tema i govornika koji su, očekivano, otišli udesno. Ali da li je iko zaista mislio da se za Vidovdan neće pominjati Kosovo? Slično tome, nakon protesta u Novom Sadu onomad, desnica se osetila uvređenom – govornici su im bili previše levo, premalo nacionalno ustrojeni.
U tim zamerkama postoji jedan dublji sloj. A to je nerazumevanje koje proističe iz generacijskog jaza. Koliko zaista razumemo zumere? Nismo li, kada pogledamo prethodne mesece, pokazali da smo daleko od toga da znamo kako dišu?
Da li je u tom ključu nacionalizam – od kojeg se jedni onoliko plaše i kojim se drugi jednako ponose – samo stvar drugačijih naočara?
Horizont normalnosti
Ima mnogo primera gde uz mladića sa šajkačom i u narodnoj nošnji stoji devojka u hidžabu, a pored njih kolega nosi dredove i zastavu Jamajke. Jedni poste pred Vaskrs, drugi čekaju da sunce zađe kako bi klanjali i započeli iftar.
Ne radi se ovde ni o kakvoj idealizovanoj, holivudskoj verziji multikulturalizma. Naprotiv, kad pominju Svetog Savu, Nikolaja Velimirovića ili Kosovu i Metohiji, često nije reč o isključivom stavu da su “Srbi narod najstariji”, niti o bilo kakvoj potrebi da se drugi nipodaštavaju.
Naime, generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda verovatno i tolika snaga plenuma: različita mišljenja se čuju, ma koliko borbe bile strastvene.
Oduzimanje nacionalne tapije
Jasno je da za dobar deo njih nacionalni, pa i verski identitet igraju važnu ulogu. To se vidi i po ikonografiji na protestima. Da taj nacionalni identitet nije izražen i da je svest o njemu odsutna, u kontekstu sveopšteg obesmišljavanja koje godinama proizvodi režim, mnogi među njima ne bi pokušali da menjaju ovo društvo, već bi sve svoje snage usmerili ka odlasku u neku drugu, uređeniju zemlju, gde funkcionišu civilizacijski standardi i vladavina prava.
U delu javnosti ta svest o nacionalnoj pripadnosti često izaziva odbojnost jer podseća na otrove devedesetih – mržnju prema drugom i drugačijem, kao i na profite koje su ostvarili oni koji su i danas na vlasti. Međutim, radi se o dubokom nerazumevanju današnje omladine. Ona je inkluzivna i otvorena, ne funkcionišu po matrici „ili-ili“, već „i-i“.
Otuda slike iz Novog Pazara, zagrljaji u Hrvatskoj i razumevanje sa mladima iz regiona; otuda i govor ratnog veterana Gorana Samardžića ispred RTS-a gde priznaje da su njihovi prethodni koraci bili greška jer su dopustili da ih otruju u kuhinji zla i laži, dok studenti – naspram „nas i naših promašenih generacija“ – osvetljavaju budućnost.
Konačno, vidovdanskim protestom mladi su – iako im verovatno to nije bila svesna namera – razbili narativ koji vlast besomučno širi o izdajnicima i o sebi kao jedinom branitelju srpstva.
Preuzeli su i makar deo „ nacionalne tapije“ od profesionalnih Srba i tako stekli značajan kapital za vanredne izbore koji će ipak doći.
Možda i brže nego što mislimo.
