Tabloidni svet države Srbije: Kako sam preživela Nemačku

Jednog mirnog poslepodneva, pre nekoliko meseci, stiže mi poruka od oca: “Kako ste? Kako je tamo? Čujem na vestima da su prodavnice opustošene, da ni hleba nema. Vratite se.“ U tom trenutku ja se nalazim u Nemačkoj, u gradiću na nekih stotinak kilometara od Minhena, a on se nalazi u okolini Beograda. Ubeđujem ga da je sve u redu. Njegova poruka meni je smešna, a on je ozbiljno zabrinut.

Pogledala sam naslovne strane novina za taj dan i sačuvala ih: „Informer“ je najavljivao ekonomski smak sveta i pisao kako u Nemačkoj masovno kradu gorivo – valjda oni što još mogu da voze, ako nisu malaksali od gladi i razboleli se od kupanja u hladnoj vodi -, a u Francuskoj se hrane na bonove.  U jednom kasniju uratku, jedan od urednika pomenutog tabloida je tvrdio kako u Austriji nema tople vode ni za pranje ruku, da su restorani prazni, a da je služenje doručka u tim sablasno opustelim objektima produženo do 16 časova, da bi pregladnele Bečlije ipak nešto u toku dana pojele. Valjda, ručak je skup, pa makar da se od ‘leba zasite.

Bila sam u Nemačkoj godinu dana, prodavnice su pune – u nekom trenutku jeste bila nestašica suncokretovog ulja, pa se moralo preći na neka od desetine drugih, a i to je brzo rešeno –, u restoranima je gužva, a cena hrana, kaže statistika, poskupela je za 16,6 odsto između avgusta 2021. i avgusta 2022. godine. Imaju Nemaci dovoljno, tako da im je to poskupljenje neprijatno, ali za veliku većinu ono ne znači promenu načina života. Nemci odavno prave plan uštede za zimu, jer je kriza u celoj Evropi, a i inače se tako ponašaju. Iliti, tamošnje putare ipak ne iznenadi sneg u sred zime.

Vratila sam se u Srbiju prošle nedelje. Poskupljenje je ovde zastrašujuće. Mnoge kvalitetne namirnice su jeftinije u Nemačkoj, i to primetno. Da ne pominjemo razliku u kupovnoj moći i uopšte kvalitet života.

Drugi dan od povratka, na ulasku u lift srećem komšiju.

„Vratili ste se, dobro je“, samo što u drvo ne kuca, da izgonimo valjda te zle duhove.

„Da“, smeškam se.

„Pa kako je tamo?“, pita zabrinuto, cokće, pa nastavlja: „Čujem u Nemačkoj katastrofa!“

Objašnjavam polako da je tamošnja katastrofa znatno bolja od ovdašnjih potoka meda i mleka.

I kao u vicu, odvedem dete kod frizerke, dete se raspriča kako smo došli iz Nemačke. Frizerka, starija žena, pogleda u mene, pa reče tiho: „A tamo, baš loše, a?“

Vidim, skoro da joj je i žao tih nesrećnih Nemaca što jedva da su pretekli.

Već se mislim kako da nastavim, a ona kaže: „Zet otišao u Beč, sada ide i ćerka sa decom. I ja se sekiram, kako će tamo, kada je takva situacija, bolje da ovde ostanu, ali oni zapeli…“

Dođem kući, poražena.

Kolike su razmere Vučićevog medijskog simulakruma? Koliko smo mi – koji imamo pristup internetu, govorimo strane jezike dovoljno da čitamo i vesti iz nekih drugih delova sveta, koji smo privilegovani time da možemo negde da otputujemo, koji u inostranstvu imamo prijatelje ili, preko posla, makar susrećemo strance – uopšte u stanju da pojmimo kakav je svet onih koji to nemaju, koji veruju da će sve da se raspadne, ali da će Srbiju Aleksandar Vučić da sačuva.

Nedavno, u jednom dokumentarcu o Viktoru Orbanu, novinar kaže da više nije ni važno koliko će Orban vladati, jednom će sa vlasti otići, već da je mnogo strašnije što je napravio Mađarsku po svojoj meri koju će ostaviti za sobom kada bude sišao sa trona.

U Srbiji, po meri Srpske napredne stranke, mladi odlaze, a oni koji su tu, čak i kada su sami protiv vlasti, veruju u svet koji im ona neprestano stvara. Šta ostaje?

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com