“Primitivac teško prima da je išta moglo biti ‘pre njega’; njegova je etiologija jednostavna, isključiva i jedna jedina, pogotovo kad je dobro sistematski obrađena usmenim kafanskim didaskalijama”, napisao je arhitekta Bogdan Bogdanović u tekstu Ritualno ubijanje gradova (Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002).
Predvideo je da će se varvari koji su rušili “nesrpske” gradove, fantomi koji su se “ispilili iz dubina poremećene narodne duše”, vratiti u Srbiju da zauzmu srpske gradove i nametnu im se kao gospodari, dajući deci da prelistavaju njihove “morbidne slikovnice” umesto “idiličnih albuma” gradske memorije.
Više od dve decenije kasnije ratni “gradorušitelji” ispunjavaju Bogdanovićevo proročanstvo: moderna istorija Srbije za bivšeg generalnog sekretara Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića počinje od njega. Nema neimara i državnika do njega, on je otelovljenje Rastka Nemanjića, on sam kao sveti Đorđe ubija aždahu koju na srpski živalj pujdaju srbomrzitelji, on je borac protiv žutog lopovluka, a za poštenje i duhovnost kakvo od Svetog Save Srbija do njega videla nije. On je gospodar istine. Pre njega nije bilo ničega.
Ko to osporava, taj je narodni neprijatelj.
Zauzdavanje kritike i brisanje pamćenja
Nije zato čudo da su se sada legije samozaljubljenog vladara okomile na univerzitete i kulturu, institucije koje počivaju na kritičkoj misli i pamćenju, koje svode na pravu meru njegovu umišljenu veličinu, prozrevaju njegove zlurade propovedi. Medije koji deluju najbrže i zahvataju najveći deo pučanstva su već ranije pokorili, pretvorili u mašineriju za sejanje laži, mržnje i prekrajanje istorije.
Pokazalo se, dakle, da je iskra koja je tinjala u visokom obrazovanju i pozorištima uspela da zapali otpor u društvu. Prokuljali su studenti i isprečili se anticivilizacijskim spodobama koje su zajahale Srbiju. Studenti nisu nikakva druga ili treća Srbija, oni jesu Srbija, onakva kakva bi morala da bude. Alternativa je njeno nestajanje sa duhovne mape modernog sveta koje je započelo dolaskom Slobodana Miloševića na vlast 1987. godine.
Ove utvare koje su probuđene na jugoslevenskim zgarištima objavile su rat budućnosti ove zemlje, najobrazovanijem i urbanom delu stanovništva koje valja pokopati.
Srpski gospodar muva
“Čini se da u uspaničenim dušama gradorušitelja osećam zlu nakostrešenost prema svemu što je gradsko, dakle, prema složenim semantičkim serijama duha, morala, govora, ukusa, stila… Podsetiću da reč urbanitet, počev još od četrnaestog veka pa sve do danas, u najvažnijim evropskim jezicima označava uvek isto: uglađenost, artikulisanost, usaglašenost misli i reči, reči i osećanja, osećanja i pokreta… itd, pa kad neko ne ume da se podredi zakonima urbaniteta, najlakše mu je da urbanitet jednostavno – prekolje”, pisao je Bogdan Bogdanović.
To “klanje” najjasnije se vidi u Beogradu koga gradomrsci izobličuju po sopstvenom ukusu i za sopstvene račune, uništavajući iz petnih žila sve što je nekada bio, stvarajući sopstvene simbole, podižući svoje toteme.
Šatorsko naselje posred grada koje je kršteno u „Ćacilend“ je srpski gospodar muva, ujedno i utvrđenje za odbranu srpskog Džeka. “Ćacilend” služi za zastrašivanje i ponižavanje Beograđana, on je pejsaž koji vladara sa Andrićevog venca ispunjava sladostrašću.
Antipod “Ćacilendu” je skup u Novom Sadu 1. novembra, tačno godinu dana nakon što je naopak sistem uzeo svoj danak u krvi na Železničkoj stanici.
Studenstki pokret preti da uguši unutrašnje divljaštvo koje je u Srba probuđeno pre gotovo četiri decenije, a koje danas doživljava svoj novi procvat i preti da u 21. veku nadvlada civilizaciju. Slika poprišta crna je i bela, retko kada borba dobra i zla ima tako jasne obrise.
