Popodne jednog pauna

Blago mahnitima po ovoj vrućini, njima se bar stanje svesti ne menja. Još ako su pod odgovarajućim stručnim nadzorom, uredno zbrinuti, opservirani i medikamentizovani, onda nema brige. Belaj nastaje kad nije tako, to jest kada oni koji iz objektivnih razloga ne mogu da polude potpuno izmaknu svakoj kontroli. Toliko potpuno da, hm, oni postani ti koji kontrolišu druge!

A zemlja u kojoj druge kontrolišu oni koji upadljivo nisu u stanju da kontrolišu sebe, duboko je nesrećna zemlja. U takvoj se zemlji treba zahvaliti sudbini svake večeri što je još jedan dan prošao a da se nije dogodila kakva kataklizma. Tražiti bilo šta preko toga bila bi puka razmaženost.

Toliko od teorije. Idemo sada na praksu. Priznajem da nisam dovoljno zaludan i dokon da bih pratio genezu bizarnog natezanja između Vučića i Vuka Jeremića, to jest tzv. Narodne stranke, koja je (geneza, ne stranka) dovela do poziva čoveka koji se predstavlja i kojeg predstavljaju (i doživljavaju) kao predsednika Srbije čelnicima NS da navrate do zgrade Predsedništva kad im bude zgodno, ne na vanilice i kafu, nego da odmere snage s Vučićem. Ne snage intelektualne, nego fizičke, da se okušaju kanda u šaketanju i ostalim borilačkim veštinama sa vrućih stadionskih tribina i još vrućijeg velegradskog asfalta, a to su – naime, tribine i asfalt – jedini pravi kreatori njegovog mentalnog sveta, njegovog načina opštenja i „rešavanja“ konflikata, njegovog sistema vrednosti. Jer, kad god krene da se busa u prsa junačka kako može sam i s petoricom – ili sa mnogo više njih, što su u našim detinjstvima mogli samo Brus Li, Zagor Te-Nej i Komandant Mark – da izađe na kraj, Vučić misli na to da može da ih „prebije“, „razjuri“ i tome slično; izbor reči je njegov.

Odakle izvire ta njegova potreba, taj svrabežni neizdrž? Ne znam (mada slutim), a nije ni važno. Bitno je da se ovo njegovo prostačko i sociopatsko paunisanje stalno ponavlja, potpuno devalvirajući i devastirajući ionako mizerne ostatke institucija ove države, zahvaćenih imelom „vučićevštine“.

Enivej, videli smo i čuli, koliko-toliko, kako je izgledao onaj performans na ulazu u Predsedništvo. Jeremić i svita su se, eto, „odazvali pozivu“, što je Vučića izgleda silno razljutilo jer valjda misli da svi treba da prihvate da budu pasivne žrtve njegovih verbalnih izlivanja, i onda je krenulo međusobno čašćavanje, junačenje, kočoperenje, u belo lice unošenje, „‘ajdemo napolje“ i slično mužjačenje dostojno manje bistrih klipana iz petog razreda osnovne. Jeremić tu nije ostajao dužan, ali iskreno: koga je briga za Jeremića? On je već izborom političkih pogrda Vučiću („izdajnik“) rekao sve o vlastitoj opskurnosti, ali to me ostavlja sasvim prohladnim: Jeremićem sam se bavio dovoljno i previše dok je bio na vlasti. Što više nikada neće biti, ako Srbija nije baš sasvim poblesavila. Ali kada predsednik države shvata politiku i obavljanje javnih poslova kao (nimalo simboličku) „šorku“, onda smo u svom nezadrživom padu stigli do takvih dubina da ćemo sasvim uskoro osetiti užarenu vrelinu Zemljine kore.

Naravno, ibijevska mahnitost vladara nikada nije samo stvar individualne patologije: ona je uvek ogledalo društva, to jest vladajućeg sloja u njemu. Zato se ne treba čuditi što su ono mučno sramoćenje čoveka koji je predsednik države egzaltirano komentarisali, recimo, Brnabić Ana, šefica njegove vlade (svaki apsolutni monarh, čak i kad je nekrunisan, ima „svoju“ vladu, samo što ovaj ovdašnji deli vlast ne po naslednoj, nego po bratovskoj liniji) i Vučević Miloš, potpredsednik njegove partije. I mnogi drugi, naravno. A kako su to samo učinili, bogo moj… Bilo je to cilikavo oduševljavanje ustreptalih lokalnih jajara niže kategorije glavnim kvartovskim siledžijom i alfa-mužjakom: „a onda su, brateee, došle neke kukavice i pičke da ga provociraju a on ih, naš junak i vitez, natamburao i isprašio ih napolje, brateee!“ U stopu su ih pratili tabloidi i (mnogo gori) polutabloidi i ostale kvazimedijske perionice mozga na veliko, pumpajući krhki i vazda žedni Vladaočev ego, koji i najblaži nemirac može razbucati u paramparčad, pa onda mora da se krpi ispočetka, svakog dana kao da nije postojalo juče i da neće postojati sutra. Pa sve i kad sve to zajedno ne bi bile kičaste muškobanjaste fantazije nego puke činjenice, sve i da je prgavi, ali pravedni natčovek Vučić zaista u maniru superjunaka iz stripova treće klase naslagao na gomilu Jeremića, Boru Novakovića, advokata Gajića i onog četvrtog, opet bi bilo sramota hvalisati se time, a kamoli javno se oduševljavati tobožnjim huliganskim „izdominiravanjem“ prvog čoveka zemlje u nekom apsurdnom (i pravo govoreći idiotskom i duboko postiđujućem) koškanju s njegovim sugrađanima i političkim oponentima, ma ko i ma kakvi oni bili. Da li je zaista, zaista, potrebno da crtam zašto? I možete li se setiti još neke zemlje, bilo koje, bilo gde, u kojoj je tako nešto moguće, i u kojoj predsednik ‘oće da se bije s oponentima (doduše samo kobajagi, tj. samo dok je okružen telohraniteljima, ali nije u tome poenta)? Ima li to još neđe nasvijet?

A šta bi ti, Pančiću, učinio da te Vučić pozove na duel? Mora da se šalite. Ali, ako vas baš zanima, preporučio bih mu da uloži dodatni napor i da pokuša da najzad odraste. A da je u međuvremenu dužan da se makar pravi da je normalan, jer barem toliko duguje zemlji po kojoj gazi.