Izbori su nešto drugo: O pandemiji nagrada

Eh, kad bi moglo sa izborima tako kao sa književnim nagradama: ne dopada ti se neka nagrada, to jest oni koji o njoj odlučuju, a ne možeš da je ni ukineš ni pripitomiš da ti jede iz ruke – a ti lepo osnuješ drugu nagradu. Ako i ta druga nagrada omane, osnuješ treću. I tako sve dok neka ne „ubode“, a valjda će se jednom i to desiti.

Pri tome, za razliku od izvorne nagrade, ove koje se osnivaju kao pokušaj zamene za nju finansiraju se javnim sredstvima, što će reći da svi mi plaćamo uporno traganje za zadovoljavanjem potreba i sujeta neke bogougodno duhovno-interesno povezane grupe ljudi.

Svi smo im, dakle, sponzori, mada nikada nismo pitani da li to uopšte želimo da budemo i mislimo li da to ima ikakvog smisla, osim da se i te đuvegije nečim zakite o našem trošku. Što, priznaćete, baš i nije neki naročit smisao.

Šalu na stranu, nema ničega lošeg u nagradama i u njihovom osnivanju. Samo, ima nečega natrulog u tome kada se nagrade ne osnivaju niti zasnivaju po nekoj inherentnoj književnoj logici, nego samo zato što treba da posluže kao instant-zamena za The Nagradu, onu koja frustrirajuće uporno izmiče pojedincima i grupama koji su odnekud umislili da im ona, ili bar odlučivanje o njoj, prirodno pripada. Mada je ta „prirodnost“ prirodna otprilike koliko i onaj sok u prahu koji smo lizali kao deca i od kojeg su nam jezici bivali onako ultraljubičasti.

Nagrada za roman godine, daleko najpoznatija uopšte među nagradama za književnost na ovom jeziku kojim pišemo i govorimo ko kako ume i koliko mu je pameti i dara dato, iz nekih je razloga, koji su duga priča, a i tu smo priču već dovoljno ispričali za svakoga ko bi možda bio radoznao, godinama je unazad predmet jalovih pokušaja miniranja i ruiniranja. No, kako ništa od toga ne biva, frustracija raste. A onda se neko dosetio da bi mogao da osnuje „svoju Ninovu nagradu“, i tako preuzme njenu auru i sve što uz to ide, a ova će izvorna jadna uvenuti i usahnuti, tako odbačena od najboljih među nama, po njihovom skromnom i objektivnom mišljenju.

Prva se u tome okušala Matica srpska, još otoič. Znam, niste ni čuli za to. Toliki je bio odjek i toliki je bio domet tog pregnuća i tih pregalaca. Onda se u istoj disciplini okušala Biblioteka grada Beograda, uz ne baš diskretno pokroviteljstvo aktuelne vlasti, oličene u ljupkom i omiljenom književom meceni, stvaraocu i filantropu Vesić Goranu. Avaj, sudeći po rezultatu i odjeku prvog njenog dodeljivanja, sve je bilo uzalud i sve je prošlo ugluho, i to je još i najbolje što joj se moglo desiti.

I sada, evo, stiže treći pokušaj, sa najviše bibliotekarske razine, iz Narodne biblioteke Srbije, koja je – sa svog, pak, vrha – inicirala nagradu za roman godine koju će sami pisci (bez tih mrskih kritičara i ostalih lelemuda) dodeljivati piscima, što će biti najbolje i najpravednije jer, kako smo čuli ovih dana od doajena davnašnjih dobrih drama i skorijih loših romana, „samo pisci znaju šta su muke stvaralačke“. Istina živa: ovi drugi bolje znaju šta su muke čitalačke, pošto im ih neki pisci baš rado priređuju.

Te je u tu svrhu neko, ne zna se ko niti po kojim merilima, formirao žiri od devetoro pisaca „koji ove godine nemaju roman“ da dodele nagradu nekom kolegi kojem je ove godine berićetno rodilo, a dogodine će je, bismillah, kolega dati njima. Ili one tamo, ima se kad kad se ima s čim. A to što među piscima-žiristima nekako neproporcionalno dominiraju „bojkotaši“ izvorne nagrade i njima bliski, to je sigurno slučajnost koja sa stvarnim ličnostima i događajima nema nikakve veze. I mi svi ćemo to solidarno da plaćamo, a kultur-medijska industrijica pod diskretnom paskom ove osobito ljupke vlasti će to da promoviše kao original falsifikata koji je mnogo bolji i vredniji od nepravedno otuđenog falsifikata originala. E, nazdravlje.

Šteta je, rekoh, što na izborima ne možemo tako, nego ima samo jedna „nagrada“, pa ko dobije, to mu je. Zato pazite šta radite, jer svi ste u žiriju.