Koliko pre samo deset godina današnji stepen umreženosti i tehničkih mogućnosti za komunikaciju koji su na raspolaganju običnom, prosečnom čoveku u običnoj, pa i ispod prosečnoj zemlji, bio je sasvim nezamisliv. Kao što je danas podjednako nezamisliv život bez mobilnih telefona, imejlova i interneta. Čak i oni koji se tih servisa klone indirektno od njih imaju koristi.
Izvestan problem postoji kada se postavi pitanje da li se sve to adekvatno koristi, odnosno šta bi nam ta sredstva za komuniciranje još lepog mogla pružiti u životu. Samo, niko da se seti da ih upotrebi na pravi način.
Jedan od takvih, novih servisa startovao je u Londonu pre nekoliko nedelja, a radi se o, nećete verovati, pozivanju taksija mobilnim telefonom. Računajući da većina korisnika taksi usluga i apsolutno svi taksisti koriste mobilne, kompanija Zingo (www.zingotaxi.com) odlučila je da ih spoji. Naravno, ne tako što će građanima deliti brojeve mobilnih telefona taksista, već korišćenjem baznih stanica mobilne telefonije i sistema za globalno pozicioniranje (GPS). Ideja je da pozivom na određeni broj telefona (ima ga na sajtu) pokažete sistemu gde se nalazite (preko vama najbliže bazne stanice na koju ste u tom trenutku povezani). Nakon što ste locirani, sistem preko GPS-a pronalazi vama najbliže slobodno taksi vozilo i prosleđuje mu vaš broj mobilnog telefona. Taksista vas zove i dogovarate se gde da vas pokupi. Time se preskače operater kao i mogućnost da vam se najavi dolazak „za dva minuta“ dok je taksista na pet kilometara od vas.
Oni koji su servis koristili kažu da funkcioniše uglavnom besprekorno, odnosno da se retko kada dogodi da se iz nekog razloga ne pronađe vozilo za vas. Mana je što se može desiti da dok čekate, pored vas prođu desetine slobodnih taksija što vas stavlja u moralnu dilemu. No, servis se dodatno plaća, doduše prihvatljivo malo, a iz raznih razloga je i bezbedniji. Vredi pratiti ova iskustva i videti kako se može primeniti u našim uslovima. No, kao što ne znamo na koje sve pozitivne načine možemo da iskoristimo moderna sredstva za komuniciranje, podjednako nam nije poznato ni kako ona negativno utiču na nas. Zdnet je tako objavio postojanje novog sindroma, PPTM-a, što je skraćenica od Pre Post Mejl Traume. Radi se o traumi zbog iščekivanja neke e-mejl poruke ili nerviranju zbog slanja nečega što bismo rado povukli. Tvrdi se, naime, da veliki broj ljudi koji poslovno komunicira elektronskom poštom, troši nerve otvarajući svoj inboks svakih nekoliko minuta u nadi da je stigao važan očekivani mejl. U međuvremenu, naravno, kroz glavu im prolaze najneverovatniji razlozi zašto se to ne dešava. Čitaoci Zdneta-a su manje više ismejali ovu teoriju koja ruku na srce, nema stručno utemeljenje. Što se praktičnog tiče, ima ga itekako, samo pitajte urednika koji s nestrpljenjem iščekuje da mu stigne ovaj tekst.
