Dok se širom Evrope nastavljaju ekstremne vrućine, jedna lokalna vest iz Liona u Francuskoj prošla je relativno nezapaženo.
Naime, u Lionu je gradonačelnik Gregori Duse, na konferenciji za štampu održanoj 15. jula, najavio plan da se u ocenu stambenog prostora uvede i pitanje visokih letnjih temperatura, jer je u pitanju „problem javnog zdravlja”.
Šta to znači? Primera radi, ukoliko se ustanovi da je stan neuslovan sa aspekta letnjeg toplotnog komfora, najpre kroz previsoke temperature u toku dana, moglo bi biti naloženo sprovođenje građevinskih mera kako bi se taj aspekt komfora poboljšao, piše dr Bojana Zeković za portal Klima 101.
Kako je najavljeno, uspostavljanje ovakve prakse biće posmatrano i na nacionalnom nivou. Ovo i jeste nacionalno pitanje za Francusku, koja je od maja ove godine preživela nekoliko toplotnih talasa, tokom kojih je oboren niz temperaturnih rekorda širom zemlje.
Ali to nije samo nacionalno pitanje za Francusku. Kao i Francuska, i Srbija spada u veliku grupu evropskih zemalja u kojima, za razliku od komfora tokom zimskih meseci, letnje vrućine jednostavno nisu predmet naročite pažnje u oblasti izgradnje.
Granica toplotnog komfora
Ova činjenica je jasna čak i na semantičkom nivou.
Kada se analizira regulativa većine evropskih zemalja u oblasti energetske efikasnosti, obično se kao referentna povrišina uzima tzv. grejana površina zgrade, pa se po jedinici grejane površine izražavaju i godišnje potrebe za energijom.
Mada se ustalio izraz „grejana površina”, ona podrazumeva i površinu koju u toplijim sezonama treba ohladiti. To je površina u kojoj se, radi komfora ljudi, insistira na ujednačenim nivoima toplotnog komfora, odnosno granicama od 20 do 26 °C tokom cele godine.
Međutim, iako je gornja granica komfora 26 °C, veliki je broj stanova koje je leti gotovo nemoguće ohladiti do te granice, ponekad čak i uz postojanje rashladnih uređaja, najčešće zbog nepovoljne orijentacije stana, nepostojanja mogućnosti poprečnog provetravanja kao i odgovarajućih sistema zaštite od Sunca, ili nedovoljno kvalitetnog termičkog omotača, tj. zidova i krova.
Nama je možda intuitivno jasno koliko je boravak u takvoj zgradi neugodan, ali nismo dovoljno svesni ozbiljnih zdravstvenih rizika koje nosi dugoročno izlaganje ovakvim uslovima: primera radi, kombinacija velikih vrućina i tropskih noći ima katastrofalne posledice po srčane i druge hronične bolesnike, zbog nemogućnosti organizma da se na pravi način odmori tokom noći.
Crni bilans na kraju svakog toplotnog talasa u Evropi, a tu spada i Srbija, meri se u desetinama hiljada onih koji nisu mogli sa njim da se izbore. A na veliki broj ovih slučajeva uticao je i neadekvatni životni prostor.
Međutim, retko gde stanari mogu da, na osnovu ovakvih problema, ospore uslovnost stambenog prostora.
Poređenja radi, zamislite situaciju da je u nekoj stambenoj ili poslovnoj zgradi tokom grejne sezone nemoguće dostići prag zimskog toplotnog komfora, tj. temperaturu od 20 °C – u tom slučaju, postojao bi jasan osnov za žalbe i hitne intervencije.
Letnji komfor i rizik od toplotnog stresa
U Srbiji je vrlo jasan nedostatak regulative koja se bavi pitanjem letnjeg komfora.
Prema „Izmenama zakona o planiranju i izgradnji” iz 2023. godine, pojedinačni klima uređaji više nisu dozvoljeni na fasadama, a sistemsko rešavanje ovog problema prisutno je gotovo isključivo na novim zgradama, koje se često grade sa posebnim nišama predviđenim za klima uređaje, bilo na fasadi ili na terasama. Za postojeće zgrade, odnosno postojeće stanove, adekvatno i pristupačno rešenje ovog problema sistemski nije rešeno.
Takođe, prema „Pravilniku o energetskoj efikasnosti zgrada” iz 2011. godine, zgrade moraju na svim fasadama osim severnih imati predviđena senila… Ali njihova efikasnost nije proverena proračunom, jer energija potrebna za hlađenje još uvek nije uključena u proračun potrebnih energija na osnovu kojih se vrši razvrstavanje zgrada u energetske razrede!
Iako se savremene zgrade projektuju i grade sa efikasnim centralnim sistemima grejanja i hlađenja, procenat ovih zgrada je mali u poređenju sa postojećim građevinskim fondom. Tako da za većinu stanovništva jedino rešenje ostaje klima uređaj – ako mogu da priušte uređaj, održavanje i povećane račune za struju, i ako klima uređaj uopšte može da dovede stambeni prostor u granice komfora.
Naravno, treba imati pravu perspektivu kada je u pitanju hlađenje, kao i za grejanje.
Složićemo se da je u našoj klimi nerealno očekivati da ćemo zimi moći da sasvim izbegnemo upotrebu grejanja tzv. pasivnim merama – kao što su kvalitetan termički omotač, solarni dobici, rekuperacija toplote… Isto tako je nerealno očekivati da možemo da izbegnemo potrebu za klima uređajem kroz odgovarajuće projektantske i građevinske mere, kao što su zaštita od Sunca ili poboljšana prirodna ventilacija.
Ali, kao što su pasivne mere grejanja važan faktor u projektovanju komfornog stana, tako i upotreba klima uređaja ne sme biti jedino predloženo rešenje za preživljavanje sve češćih letnjih toplotnih talasa!
Društveni problem koji zahteva rešenja na nivou društva
To posebno postaje jasno kada se kontekst pomeri sa pojedinačnog stana na šire društvo.
Letnji maksimumi potrošnje energije su se u Srbiji približili zimskim, i danas predstavljaju ozbiljno iskušenje za energetski sistem. Pošto se ovi novi maksimumi često poklapaju sa periodima toplotnih talasa i velikih suša, pored pitanja toplotnog komfora za građane, mora se razmišljati i o racionalizaciji potrošnje energije.
Takođe, problem letnjeg komfora u vezi je ne samo sa načinom na koji gradimo pojedinačne zgrade, već sa načinom na koji planiramo i gradimo čitava naselja i gradove.
Zamislite zgradu u okruženju koje je manje izgrađeno, bogato bujnom vegetacijom sa razgranatim krošnjama i popločano poroznim materijalima; ova zgrada će imati mnogo manje problema sa postizanjem odgovarajućih uslova letnjeg komfora od iste takve zgrade u gusto izgrađenom gradskom jezgru, bez okolne vegetacije i sa tlom zapušenim neporoznim površinama.
Razlog za to je efekat toplotnog ostrva, kojem najviše doprinose upravo intenzivna izgradnja, smanjenje guste vegetacije i zelenih površina u direktnom kontaktu sa tlom, kao i povećanje procenta tzv. neporoznih površina.
U mnogim gradovima Evrope i sveta, javljaju se i „zakrpe” na širi problem nedostatka toplotnog komfora, posebno kada je u pitanju ugroženo stanovništvo: izmeštanje aktivnosti boravka, rada i okupljanja u javne objekte koji su privremeno proglašeni „klimatskim skloništima” kao što su crkve, muzeji, bioskopi, i koji postaju dnevni centri za prihvat onih kojima je ugrožen toplotni komfor, a time i zdravlje.
Međutim, dugoročni ključ ovog problema ne predstavljaju jednokratna i brza rešenja, već adaptacija na uslove temperaturnih ekstrema koji će biti sve češći, kroz korenitu promenu paradigme projektovanja, planiranja i izgradnje gradova.
