Logoped i defektolog? Može, 500 evra mesečno

26.000, 43.000, 70.000, 120.000 dinara – ovo su brojke koje su izlazile pred očima Stefane Milosavljević, majke dečaka Vanje, koji ima dijagnozu disharmoničnog razvoja i poremećaja pažnje.

Cifre su zapravo odgovor na Stefanino pitanje – koliko novca roditelji dece sa govornim i jezičkim problemima troše na dodatne mesečne odlaske kod različitih specijalista. Ovo pitanje je postavila u Fejsbuk grupi za roditelje koja broji 18.000 članova, a čiji je i sama član.

„Neki prosek bi bio oko 500 evra za osnovne troškove i to samo za logopeda, defektologa i psihologa“, govori Stefana za „Vreme“. „Dobijala sam čak poruke po hiljadu evra, a na to treba dodati i brojne druge troškove i dodatnu terapiju.“

Iako su sva ova deca verovatno pacijenti i u regularnom državnom sistemu javnog zdravlja, a država ima zaposlene specijaliste na svim ovim radnim mestima – njih je jednostavno nedovoljno da bi mališani sa smetnjama u govornom i jezičkom razvoju mogli da napreduju.

Na pitanje redakcije, zašto ova deca ne dobijaju dovoljan broj termina u sklopu osnovnog lečenja, nisu odgovorili iz Ministarstva zdravlja, a odgovor nije stigao ni od resornog ministra Zlatibora Lončara.

Potrebna su tri termina – dobijaš jedan

Stefanin sin Vanja ima pravo na jedan termin nedeljno kod državnog logopeda i defektologa, koji su i sami, objašnjava ona, rekli da je potrebno da dečak ide kod specijaliste minimum tri puta.

Vanja ima sedam godina, a ponovo ide u predškolsko, jer su stručnjaci procenili da zbog dijagnoze ADHD i problema u govoru ne treba još da krene u školu. Ipak, Stefanu i njenog supruga su ohrabrili da što više vežbaju sa njim, i oni kao i stručnjaci, jer su mogućnosti za pomak u njegovom napretku jako velike.

Zato su Milosavljevići ranije za logopeda i defektologa plaćali mesečno još oko 48.000 dinara, ali su sada uspeli da nađu stručnjake kod kojih plaćaju oko 25.000 za mesec dana, a  Stefana kaže da im mnogo znači što „mogu da plate kada imaju para“.

„Ranije smo morali da dajemo 2.800 dinara za 45 minuta rada i tako tri puta nedeljno, tako da je sva sreća da smo uspeli da se snađemo i da nađemo jeftinije“, dodaje.

Foto: Privatna arhiva

Suplementi i terapija

Dva suplementa koje Stefana Vanji kupuje koštaju oko 50 evra i traju oko mesec i po dana, a roditelji koji su odgovarali na njeno pitanje u grupi, mahom su napisali da potroše mesečno oko 100 evra na njih.

Vanja pije i lek koji pokriva javno zdravlje koji košta svega nekoliko stotina dinara.

Pored toga, mnogi plaćaju i dodatnu terapiju koja stimuliše mozak i razvoj govora i jezika koja košta i po 10.000 hiljada evra godišnje, a neophodno je da se ona ponavlja. Dodatni problem je što zbog ove terapije moraju da putuju u Hrvatsku i, naravno, što država ni nju ne pokriva.

„Bitno je razumeti, to nije neka alternativna medicina već terapija koju nam preporučuju svi stručnjaci i u državnim zdravstvenim ustanovama koji na svom nalazu napišu da je ona neophodna. Kada ih pitamo da nam ih prepišu, samo slegnu ramenima“, dodaje.

Čak i za terapiju koju pokriva država postoje problemi jer je zbog nedostatka kadrova – pomoć daleko. Neke porodice su primorane da putuju i po 30 kilomeatra da idu na te tretmane, a  ne dobijaju refundiranje troškova.

Pritom, ne govori se o jednom odlasku na pregled ili vežbu, već o putovanju svake nedelje, a za neke je to i nekoliko puta nedeljno.

Prodaju stanove, automobile

Stefana je od roditelja iz grupe dobila poruke da ljudi prodaju stanove i automobile da bi lečili dete, a u sličnim problemima su i ona i njen muž.

Ona je po struci ekonomista i radila je dok se nije porodila. Kada su kod Vanje primetili ozbiljne probleme u govoru i pažnji, ispostavilo se da Stefana ne može da se vrati na posao, što su joj i lekari savetovali.

Ipak, sve do Vanjinih tri i po godine, ona nije mogla da dobija državnu nadoknadu za tuđu negu i pomoć, jer je dečak tek tada dobio zvaničnu dijagnozu, što je i uobičajeno za ovaj vid problema.

„Dodatno nas je porazilo što smo mi išli od lekara do lekara u državnom sistemu i niko nam nije ni rekao da imamo pravo na pomoć, da možemo da se prijavimo za umanjenje struje i drugih dažbina“, dodaje.

Od Vanjine pete godine, dobijaju naknadu za tuđu negu i pomoć koja jiznosi 15.000 dinara, a od skoro je povećana za 100 dinara.

Stefana je pokušala da radi u banci pre godinu dana, ali je to bilo nemoguće, sa svim dečakovim pregledima i obavezama oko njegovog zdravlja i napretka.

„Dan mi počinje sa njim u jutarnjoj igri, a već od osam idemo u vrtić, gde ostaje do 13 časova. Nakon toga žurimo svaki drugi dan kod specijaliste na vežbe, pa ostanemo posle toga malo u parku. Onda nam se priključi suprug, pa opet idemo kući da vežbamo sa njim“, priča Stefana. „Naš ceo život se sveo na njegov oporavak. “

Uvek bi, kaže, volela, zbog sebe, a i dečaka, da se vrati na posao. Ipak, ona i muž su se podelili tokom radnog vremena – on radi, a Stefana radi oko Vanje. I imaju jedan cilj – da „Vanja krene neometano u školu“.

„Da se izvuče“, dodaje.