Kolega Radmilo Marković možda najpomnije prati nastupe predsednika Aleksandra Vučića i o tome piše pod „Kaže Precednik“. Nedavno je u našem njuzleteru Redakcija plastično opisao te nastupe u televizijskim emisijama.
Vučić, rekao je, formira „paralelnu stvarnost pa i paralelni dijalog koji ne postoji osim kod njega u glavi“. Često prepričava kako je sa nekim navodno pričao ili kako je nekome odbrusio.
„On dakle glumi dijalog sa odsutnim ljudima, pa čak i menja boju glasa, sebe glumi razborito, odlučno, a njih glumi tunjavim, piskutavim glasom“, rekao je Marković.
Za razliku od predsednika, mi ne možemo triput dnevno na televiziju, ali svi radimo to sa imitiranjem tuđih glasova kada prepričavamo.
Kako konstruišemo dijalog
Čitalac će prepoznati, kad neko recimo priča: „Kaže on meni ‘hajde pomeri auto, ovo je moje mesto’, a ja njega pitam ‘je li ti tata kupio to mesto, ne razumem?’“
Sagovornik će, razume se, u našoj interpretaciji dobiti visok i tanak, plačan glas. A mi ćemo, razume se, dobiti odlučan glas, čak i malo dublji nego inače.
U knjizi „Talking Voices“ američka sociolingvistkinja Debora Tanen piše da nikada ne izveštavamo objektivno o razgovoru sa drugima dok prepričavamo. „Kad govornik glumi glas drugoga u dijalogu, on manje izveštava, a više konstruiše dijalog.“
U pitanju je neka vrsta dramatizacije običnog, svakodnevnog ćaskanja, prepričavanja, ogovaranja.
„Fenomen konstruisanog dijaloga podrazumeva animaciju. Često se u tim pripovedanjima pravi drama – običnim glasom se prepričava događaj, to je naracija. Drugi glas za sopstvene intervencije u prepričanom razgovoru. I treći glas kojim prikazuje reakcije druge osobe“, kaže scenarista Dimitrije Vojnov.
Dva u jedan
Praktično je što pripisivanjem ovakvog ili onakvog glasa likovima iz naše priče mi ubijamo dve muve jednim udarcem – em obaveštavamo sagovornika šta se navodno desilo, em mu prozodijom tuđeg glasa poručujemo šta o toj glumljenoj osobi mislimo.
To je „govor o govoru“, piše nemačka lingvistkinja Suzane Gintner u naučnom radu o „polifoniji“ i „uslojavanju glasova“. Gintner analizira jedno takvo prepričavanje koje je čula:
„Sa jedne strane, čujemo insistirajući, odlučan pa i revoltiran glas protagoniste koji se otkriva jačom glasnoćom i dubinom; sa druge strane, čujemo kukajući, čak i plačni glas“, piše ona. Kao u gornjem primeru sa automobilom i parkiranjem.
Kako kaže Vojnov, ne samo da se menja glas antagoniste nego i vlastiti glas. „To je svakodnevna dramaturgija koje ljudi često i nisu svesni“, priča on.
Nije sa filma
Za razliku od mnogih tehnika komunikacije koje su pokupljene sa filma i televizije, ova nije, priča Vojnov. Jer za film važi da je mnogo bolje pokazati nego prepričati. Čovek koji prepričava dijalog je manje zanimljiv od samog dijaloga.
„Mi u svakodnevici konstruišemo dijaloge i to nije iskorenila ni činjenica da na filmu nema previše uzora takvog prepričavanja“, dodaje ovaj scenarista za naš njuzleter Međuvreme. „To pokazuje da je u naša lična potreba za stvaranjem drame vrlo jaka.“
A gde ima veće potrebe za dramom nego kod predsednika? On je svima skresao u brk, mi nismo bili tu da to čujemo, na televizijske duele ne ide, ali moramo mu verovati na reč.
Možda nije loše znati – kad idući put nekome pričate šta ste sa nekim trećim pričali, možda je bolje ne preterivati u parodiji, ako hoćete da vam poveruju.
Jer, baš je u tome stvar, piše Gintner. Kada prepričavamo, mi makar nesvesno pletemo svoju priču koja služi našim ciljevima.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
